По први пут после 15 година Министарство унутрашњих послова исплатило је новчану поклон-честитку деци запослених поводом Нове Године. Људи су углавном задовољни, има и незадовољних висином исплаћеног износа, а верујемо да ником није превише и да је новац добродошао свакоме.

Ако знамо да је ово прва исплата те врсте након пуно, пуно времена, онда морамо бити задовољни. Али ако знамо висине новчаних износа које добијају деца запослених у јавним предузећима (листом губиташким), онда места незадовољству итекако има. Али и реалног простора за унапређење.

Не желимо овде да судимо чија је кривица на делу, да ли послодавца који ће увек тежити да исплати што мање новца, или пак репрезентативних синдикалних централа које су у више наврата доказале своју неспособност и неефикасност у заштити радних права својих чланова. Само ћемо предочити чињенично стање и поставити неколико питање свим читаоцима.

Законски основ за исплату оваквог поклона лежи у Закону о раду који у члану 119. предвиђа могућност и као максимални износ поклона одређује „неопорезиви износ“, што опет по Закону о дохотку грађана у овој години износи 9.313,00 динара.

Посебним колективним уговором за државне органе предвиђена је обавеза послодавца да је „дужан да обезбеди деци запослених старости до 15 година поклон за Нову годину – новчану честитку у вредности до неопорезивог износа који је предвиђен законом којим се уређује порез на доходак грађана.

Дакле, исплатом било ког износа у распону од 1,00 па до 9.313,00 динара послодавац формално испуњава своју уговорну обавезу и места било каквим утужењима нема!

Надам се да је сада мало јаснија незавидна позиција запослених у МУП?!

Дужни смо додати још и то да се путем ПКУ може уговорити и исплата виших износа од неопорезивог, само што би се на тај део плаћао порез. Такође, може се уговорити давање поклон-честитке и деци старијој од 15 година, с тим да се и у том случају плаћа порез. Значи, могућности су велике само репрезентативни синдикати требају бити довољно јаки, довољно убедљиви на преговорима са послодавцем.

А предуслов синдикалне јачине јесте чист образ руководства и бројност чланства. Имају ли то данас синдикати у Србији?

Постављамо питање да ли је било толико тешко избацити ту једну малу реч „ДО“, па да износ не буде „до неопорезивог износа“ већ да прецизно буде одређен? Да ли је било тешко макар одредити неку минималну границу испод тих девет хиљада али барем у износу од, на пример, пет хиљада динара?

Ако су то већ пропустиле да ураде синдикалне централе, да ли су наши репрезентативни синдикати уопште покушали тако нешто да предложе? Или су били тако кратковиди и борећи се међусобно, занемарили тако битну одредбу у ПКУ?

А питање морамо да поставимо и вама, колегинице и колеге – да ли добро размислите, кад попуњавате приступницу, чију приступницу попуњавате? Коме дајете свој новац и своје поверење? Или то урадите, тек онако, реда ради, тек да сте чланови било ког синдиката јер „сви су синдикати исти“?

Нисмо сви исти, не дозвољавамо да тако буде! Разликујемо се! Наши чланови то знају. А сазнаће и сви запослени врло брзо, јер ћемо, верујемо, и ми учествовати у преговорима за склапање следећег ПКУ!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић