Po prvi put posle 15 godina Ministarstvo unutrašnjih poslova isplatilo je novčanu poklon-čestitku deci zaposlenih povodom Nove Godine. Ljudi su uglavnom zadovoljni, ima i nezadovoljnih visinom isplaćenog iznosa, a verujemo da nikom nije previše i da je novac dobrodošao svakome.

Ako znamo da je ovo prva isplata te vrste nakon puno, puno vremena, onda moramo biti zadovoljni. Ali ako znamo visine novčanih iznosa koje dobijaju deca zaposlenih u javnim preduzećima (listom gubitaškim), onda mesta nezadovoljstvu itekako ima. Ali i realnog prostora za unapređenje.

Ne želimo ovde da sudimo čija je krivica na delu, da li poslodavca koji će uvek težiti da isplati što manje novca, ili pak reprezentativnih sindikalnih centrala koje su u više navrata dokazale svoju nesposobnost i neefikasnost u zaštiti radnih prava svojih članova. Samo ćemo predočiti činjenično stanje i postaviti nekoliko pitanje svim čitaocima.

Zakonski osnov za isplatu ovakvog poklona leži u Zakonu o radu koji u članu 119. predviđa mogućnost i kao maksimalni iznos poklona određuje „neoporezivi iznos“, što opet po Zakonu o dohotku građana u ovoj godini iznosi 9.313,00 dinara.

Posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe predviđena je obaveza poslodavca da je „dužan da obezbedi deci zaposlenih starosti do 15 godina poklon za Novu godinu – novčanu čestitku u vrednosti do neoporezivog iznosa koji je predviđen zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana.

Dakle, isplatom bilo kog iznosa u rasponu od 1,00 pa do 9.313,00 dinara poslodavac formalno ispunjava svoju ugovornu obavezu i mesta bilo kakvim utuženjima nema!

Nadam se da je sada malo jasnija nezavidna pozicija zaposlenih u MUP?!

Dužni smo dodati još i to da se putem PKU može ugovoriti i isplata viših iznosa od neoporezivog, samo što bi se na taj deo plaćao porez. Takođe, može se ugovoriti davanje poklon-čestitke i deci starijoj od 15 godina, s tim da se i u tom slučaju plaća porez. Znači, mogućnosti su velike samo reprezentativni sindikati trebaju biti dovoljno jaki, dovoljno ubedljivi na pregovorima sa poslodavcem.

A preduslov sindikalne jačine jeste čist obraz rukovodstva i brojnost članstva. Imaju li to danas sindikati u Srbiji?

Postavljamo pitanje da li je bilo toliko teško izbaciti tu jednu malu reč „DO“, pa da iznos ne bude „do neoporezivog iznosa“ već da precizno bude određen? Da li je bilo teško makar odrediti neku minimalnu granicu ispod tih devet hiljada ali barem u iznosu od, na primer, pet hiljada dinara?

Ako su to već propustile da urade sindikalne centrale, da li su naši reprezentativni sindikati uopšte pokušali tako nešto da predlože? Ili su bili tako kratkovidi i boreći se međusobno, zanemarili tako bitnu odredbu u PKU?

A pitanje moramo da postavimo i vama, koleginice i kolege – da li dobro razmislite, kad popunjavate pristupnicu, čiju pristupnicu popunjavate? Kome dajete svoj novac i svoje poverenje? Ili to uradite, tek onako, reda radi, tek da ste članovi bilo kog sindikata jer „svi su sindikati isti“?

Nismo svi isti, ne dozvoljavamo da tako bude! Razlikujemo se! Naši članovi to znaju. A saznaće i svi zaposleni vrlo brzo, jer ćemo, verujemo, i mi učestvovati u pregovorima za sklapanje sledećeg PKU!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević