Skip to main content

Синдикат данас(1): зашто бити члан?

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Синдикат данас(1): зашто бити члан?

Никада није било више дилема него што је то случај данас – да ли су синдикати и други слични облици удруживања уопште добра или лоша ствар за запослене? Сви послодавци, у различитим областима, својски заступају савремену тезу да синдикати ништа корисно не раде већ коче реформе, а самим тим и економски и сваки други развој.

Послодавци понекад тврде да их синдикалне вође уцењују и прете им непотребним ударима и тако себи неовлашћено обезбеђују додатни приход или друге користи.

Сведоци смо постојања и таквих синдикалних лидера који показују животни стандард у нескладу са својим основним занимањима – наставници, рудари, поштанских радници, полицајци итд. Сведоци смо и метеорских каријерних успона појединих синдикалних лидера! На нека лица првих људи синдикалних организаџија навикли смо тако дуго да их узимамо здраво за готово, као да су рођени и да ће увек бити синдикалци. Највеће и најстарији организације међу њима имају моћне елементе корпоративне структуре.

Некада је то оправдано, некада не, али на синдикате по дифолту пада критика, слично као на политичке партије – да ништа корисно не раде и никоме не помажу, осим личном интересу малог круга људи блиских њиховим лидерима.

Дакле, намеће се закључак да су они заправо штетни облици удруживања запослених?

Међутим, људско памћене генерално је кратко, а сећање на историјске моменте изгледа још краће и лако се заборавља да већина права која уживамо данас нису одувек била ту и да су освајана у некој ранијој фази, често уз цену озбиљних жртвава, протеста, штрајкова, отпуштања са посла. То не значи да та права не могу врло лако бити изгубљена. Јесмо ли брзо заборавили блиску прошлост када смо радили и преко 250 сати месечно? Без увећања за ноћни рад, прековремени рад, рад на дан државних и других празника… Да ли је тако брзо избледело сећање на малтретирање полицајаца од стране надобудних старешина и кажњавање умањењем плате без повода и без права на жалбу?!

Права су изборена тешком муком а лако их можемо изгубити и због тога свако од нас мора да буде спреман, да лично учествује у заштити својих права и легитимних интереса. Ако нисмо спремни да дамо све од себе, не можемо ни да очекујемо добијање жељеног резултата. Када немамо довољно снаге да се сами одупремо, она се стиче удруживањем – формалним или не. Срећом, увек постоји могућност да удружимо снаге са људима који се боре за исте циљеве и заједничким напорима постигнемо жељено. Избор је само наш лични.

У већини случајева, међутим, људи схвате ову могућност, на другачији, тежи начин. Тек у, по њих лично, тешком тренутку, када су им директно угрожена права или интереси, одлучују да се придруже великој и јакој групи. Па чак и тада, када се нешто тако деси и одлуче се за придруживање синдикату, бринући само о себи, неки од њих и тада желе да остану анонимни и не подлегну ни минималном ризику.

Но, то их не лишава права да критикују оне који покушавају да учине нешто за опште добро. То их не спречава да поставе питање „Шта је то синдикат урадио за њих?“. Заборављају да синдикат није нека отуђена организација, страно ткиво на телу запослених, већ смо синдикат сви ми заједно.

Синдикат је јак онолико колико смо сложни и колико су активни и на борбу спремни сви његови чланови!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Делују ли вам забринуто за судбину радника?!

Повећање плате или враћање дела узетог?

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Повећање плате или враћање дела узетог?

Београд, 30.10.2016. године, – Након што је, на данашњој конференцији за медије, председник Владе Србије, господин Александар Вучић, обавестио јавност о резултатима преговора са делегацијом Међународног монетарног фонда и изнео податке о висини увећања плата запослених у државном сектору, намеће се неколико закључака али неколико питања и даље остаје отворено.

Премијер Вучић је нагласио и то како је водио „велику борбу“ са ММФ-ом око повећања плата за припаднике војске и полиције, да је постојало велико противљење поменутих који сматрају да су полицајци већ „преплаћени“ и да је умало дошло и до прекида разговора баш због спорења око запослених у Министарству унутрашњих послова и нашег права на нормалан живот.

Чланови и руководство Синдиката српске полиције немају разлога да не верују да је заиста тако и било и на том залагању искрено се захваљујемо господину Вучићу, мада је то свакако у опису његовог посла – обезбеђивање услова за достојанствен живот грађана Србије, међу којима смо и ми „озлоглашено преплаћени полицијски службеници“!

Ипак, не можемо да не приметимо да је на делу само привид увећања плате запосленима у МУП, а да је ово, у ствари, најава враћања још једног дела одузетог. Подсећања ради, запосленима у МУП је крајем лета и почетком јесени 2014. године плата умањена два пута и да је због тога уследио масовни штрајк. Том приликом смо сви остали без око, у просеку, 15% наших зарада, најпре кроз умањење чувене „десетке“ а онда и линеарно умањење од 10%. Штрајк нажалост памтимо по лошем – један репрезентативни синдикат га је активно опструисао а други касније издао.

Данас на делу имамо најаву враћања дела одузетог, након јануарских 2%, ускоро ћемо добити додатних 5% увећања основице плате, али је то и даље далеко од нивоа плата које смо имали у августу 2014. године. Свесни смо финансијских тешкоћа државе, незавидног платног биланса и рестриктивног државног буџета, али ово је истина коју не смемо да прећутимо – нема овде реалног повећања плате већ само ублажавања почетног умањења. О двогодишњој инфлацији и увећању животних трошкова, као и о накнадни укупно одузетог за две године, нико и не размишља осим полицајаца самих.

Премијер је у обраћању јавности најавио и једнократну линеарну помоћ свим пензионерима у износу од пет хиљада динара. Своје, раније дато, обећање које су нам презентовали репрезентативни синдикати (додуше ПСС је говорио о 20.000 а НСП о упола мањој суми) о једнократној помоћи запосленима у МУП данас није споменуо. Остаје нејасно да ли је заборавио на обећање или му испуњење нису дозволили представници ММФ-а. А можда обећања није ни било већ су нас репрезентативни синдикати, као и много пута до сада, једноставно обманули?!  

Такође, заборављено је и да су умањењем висине накнаде за рад на терену, односно износа дневнице, на мизерних 150 динара дневно, директно погођени полицијски службеници који раде у тешким условима на одржавању јавног реда и мира и спречавању ескалације насиља и криминала. Тај рад и ризик који са собом носи је подцењен и неправедно доведен у исту раван са класичним службеним путовањима бирократа и администрације. Наш рад није „службено путовање“. Ми не „путујемо“, већ обављамо најсложеније и најтеже теренске послове и задатке у циљу очувања безбедности Републике Србије и њених грађана. Верујемо да повећање износа дневница за полицијске службенике на неопорезовани износ од 2.201 динар не би био превелики залогај за буџет државе Србије и да то треба урадити што хитније.

Све у свему, ово увећање месечног примања свима ће нам добро доћи премда ни из далека није довољно да полицијским службеницима обезбеди услове достојне за живот човека. Још једном је потврђена навика државе да од полицијских службеника и свих запослених у МУП очекује највеће жртве, да их без оклевања и добије, а да приликом „враћања дуга“ будемо скрајнути или у потпуности заобиђени!

Заменик председника ССП
Миле Лазаревић

 

Пиротехничари заслужују много више!

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Пиротехничари заслужују много више!

Једно од релативно нових и мање познатих занимања у министарству унутрашњих послова јесте радно место класификовано као „послови заштите од неексплодираних убојних средстава“. Ти послови су према Закону о ванредним ситуацијама и Уредби о заштити од неексплодираних убојних средстава (у даљем тексту: НУС) у надлежности Сектора за ванредне ситуације МУП Р Србије.

Да би свима било јасно о којим људима овде говоримо, рећи ћемо кратко и јасно: деминери или пиротехничари! Они припадају Одељењу за НУС, Управе за цивилну заштиту СВС-а и организовани су у тимове у Београду, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду. Њихово ангажовање на терену подразумева преузимање експлозива и средстава за иницирање из магацина, превоз до места проналаска НУС, уништавање НУС детонацијом на лицу места или траспорт до привремених места предвиђених за уништавање. О ангажовањима на претрагама терена ради проналаска закопаних НУС, те откопавању или пак закопавању пронађених средстава, раду у разним метео условима, на њиви, у шуми…, не треба ни говорити, то је већ технички део посла који се од њих очекује да одраде рутински, мада у овом послу не сме да буде рутине нити се потребно знање стиче у школама. То је високоризично занимање за чије успешно обављање школа није довољна – потребно је дугогодишње искуство и учење од старијих у том послу, неопходна је хладна глава, висока концентрација и мирне руке!

И мотивација!!! Ипак је реч о занимању у којем се греши само једном!

Број људи уnus овој служби је јако мали, ради их свега деветорица у целој Србији, у просеку имају по стотинак целодневних ангажовања на терену! Од тога су двојица припадница Војске Србије придодати на испомоћ МУП. Потреба за новим свежим снагама је велика! Неопходно је одмах довести нове, младе људе, који треба да науче занат уз већ прекаљене пиротехничаре, али нажалост, одзив и интересовање за ово изазовно али и јако ризично занимање су јако мали. Основне плате запослених на овим радним местима су у рангу плата обичних полицијских службеника, а морамо признати да то и није баш логично. Уколико су приликом одређивања висине увећања радног стажа уважени сви ризици конкретног радног места и правилно одређено увећање од 6 месеци на годину дана, остаје нејасно зашто тај ризик није вреднован и приликом одређивања коефицијента плате. Да ли је том приликом пресудила сујета појединих начелника у Сектору или Управи, па је одлучујући фактор био „не могу они да имају веће плату од мене, ипак сам ја начелник“!

Да ли је потребно наглашавати чињеницу да пиротехничари за целодневни рад на терену, у високоризичном послу, као накнаду добијају дневницу у чувеном износу од целих 150 динара?! Да ли је онда чудно што нови људи не долазе, а стари гледају куда да побегну главом без обзира?!

Проблем са накнадом за пиротехничаре и њихову изложеност великом ризику приликом ангажовања на терену елегантно је решен у Војсци Србије – одлуком министра дефинисана је „Пиротехничка накнада“ и она тренутно износи 4.400 динара по дану. Наравно, уз то следи и посебан додатак за исхрану на терену али и ограничење ефективног рада у директном контакту са НУС на 5 сати дневно! Има ли потребе за појашњењем ових мера?

Синдикат српске deminerполиције сматра да је, због свега изнетог, неопходно хитно доношење одлуке министра којом би овој категорији запослених био увећан износ дневнице, односно накнаде за ангажовање за рад са НУС. Сматрамо да рад на пословима са мигрантима свакако није ризичнији од посла са неексплодираним убојним средствима, а да је број људи на овим радним местима, као и број њихових ангажовања на терену, такав да увећање накнаде не би требало да представља непремостиву финансијску препреку за МУП.

У посебном допису министру захтеваћемо поштовање равноправности запослених у различитим државним органима и поштовање принципа који говори о томе да исти рад треба да буде једнако вреднован и плаћен! Тражићемо да министар др Небојша Стефановић донесе посебну одлуку којом ће исправити наведену неправду учињену овим људима. Одлуку којом ће увести посебну накнаду за њихов теренски рад, појачану исхрану на терену и поштовање ограничења дужине трајања ефективно рада са НУС.

Верујемо да ће министар имати разумевања и свести да ће таквом одлуком спречити изумирање овог занимања у МУП. А потреба за овим занимањен никада неће престати с обзиром на бурну ратну прошлост наше земље и чињенице да смо само у последњих стотинак година имали неколико ратова и бомбардовања.

Шеф службе за информисање ССП
Миле Лазаревић

У здравом телу здрав дух!

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на У здравом телу здрав дух!

Запослени у Министарству унутрашњих послова широм Србије имали су прилике да ових дана у објектима за исхрану виде и конзумирају богату понуду поврћа у разним облицима. Било је ту додуше и нешто мало конзервиране туњевине, али је доминирао кромпир, пржени, печени, кувани. Наравно, било је и богате понуде пиринча уз барену шаргарепу и купус салату.

Упорнији и стрпљивији могли су да нађу начин и добију пржена јаја, и то би било све од намирница животињског порекла.

Надлежни кажу да је у току јавна набавка меса и месних прерађевина, да ће проблеми бити решени ускоро, да се престаје са хитним и изнуђеним испорукама мимо тендера и да је то једини разлог тренутне несташице јер „једном је морала да се подвуче црта“.

Цинични кажу како, ето, МУП брине о стању здравља запослених те их са „нездравог“ црвеног меса преусмерава на здравији режим исхане. А да ће колегинице и колеге имати лепшу линију.

А ми се питамо да ли је могуће да је овако нешто уопште могуће у великом систему, какав МУП свакако јесте. Да ли ће неко одговарати због овога, не питамо се уопште јер одговор сви знамо – наравно да нико неће одговарати, оправдање и изговор на нестручност и нерад, у шуми прописа, увек се могу наћи, па макар колико мало били уверљиви.

Синдикат српске полиције мора да постави питање шта би се, не дај боже, десило у ратним условима. Па нама ни муницију ни муницију не би могли да дотуре. Зашто се синдикати уопште замарају темама попут возила, заштитних прслука, квалитетније службене обуће и друге опреме, кад ми ни хране немамо како треба и доликује!

Синдикат српске полиције ову ситуацију сматра поразом и срамотом Министарства унутрашњих послова. Нажалост, само једним у низу.

Сведоци смо и да нам овог месеца поново касни исплата накнада за долазак и одлазак са посла. Након вишемесечног, колико толико устаљеног распореда и исплате до петог у месецу, сада смо опет у прилици да нам надлежни не могу дати смислен одговр о плану динамике наредних исплата.

Како ССП незванично сазнаје разлог проблема у којима се налази буџет МУП данас резултат је наслеђа садашњег руководства и садашњег министра, које су добили од Драгана Јочића и Ивице Дачића. Наиме, у току су принудне наплате са рачуна МУП по извршним налозима суда, који су коначно потврдили пресуде по нашим давнашњим тужбама за прековремени, ноћни, празнизни рад итд. Још једном се показало да је правда спора али достижна.

А министарство је имало и више него довољно дуг временски период да запосленима понуди споразум о вансудском поравњању и тако избегне беспотребне додатне трошкове. На предлог ССП у том смислу, тадашњи министар Дачић одговорио је у стилу „бриго моја пређи на другога“, односно одложио решавање проблема у свом мандату.

Имамо добар осећај да садашње руководство, планом доношења Уредбе о накнади путних трошкова (неуставном и незаконитом) прави исту грешку, можда чак и свесно, јер ће се то, практично укидање накнада, вратити као бумеранг управо МУП-у, са износима знатно увећаним каматама и судским трошковима. А онда ћемо за пар година поново имати кашњење исплата, укидање награђивања, несташице хране и неквалитетну опрему, али ћемо и тада знати зашто нам се то дешава.

Надамо се да ће код планирања буџета МУП за 2017. годину бити довољно памети да се реалније предвиде позиције за исплате судских налога и других трошкова с тим у вези. Да се не деси као ове године, да планирани новац за 2016. годину буде устрошен већ крајем маја.

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Друга страна медаље

Napisao/la na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Друга страна медаље

Жандармерија као организациона јединица Министарства унутрашњих послова, намењена је за извршавање најсложенијих безбедносних задатака на територији Србије. Јединица у јавности ужива висок углед, њени припадници важе за способне и бескомпромисне борце за очување безбедности грађана и државе.

У промотивним спотовима, на показним вежбама и приликом посета државних званичника јединици, види се сав сјај, добра опремљеност, врхунска обученост и одлучност! Али свака медаља има две стране… Ону другу, тамну страну, јавност не види али је припадници јединице итекако осећају на својој кожи.

Синдикат српске полиције жели овом приликом да јавно укаже на реалну, неулепшану истину.

Припадници Жандармерије често обављају разноразне задатке ван седишта Одреда, најчешће на отвореном терену. Поред свих проблема са којима се тамо срећу и суочавају, а који су у опису посла, нажалост чекају их и крајње прозаични проблеми за које слободно можемо рећи  да су заједнички свим службама безбедности у овој покраденој и осиромашеној држави. То су услови смештаја и боравка њених припадника. На приложеним фотографијама може да се виде крајње дискутабилни услови у којима се чува и припрема храна за људе на терену.

А ми поствљамо питање зашто ни једна делегација МУП или пак сам премијер приликом посете жандармима на терену, није стигао на једно од оваквих места? Зашто и кога лажемо прикривајући стварност? Ко год да је долазио у обилазак жандармима, одвођен је у бивше војне базе које су колико-толико функционалне, али нико није отишао да погледа у каквим условима раде и бораве људи на позицијама! Истина је поражавајућа и много гора од оног што су видели званичници који су наведене базе посетили.

Зашто појединци у руководству Жандармерије крије истину, улепшавају је и на тај начин обмањују министра или премијера? Тиме свесно пропуштају прилику да, указујући им на стварне проблеме, покушају да обезбеде додатна материјална средства и упристоје услове за боравак припадника јединице!

Немојмо заборавити да су, у блиској прошлости, припадници јединице обољевали од мишје грознице (болест слична хеморалгијској грозници) и других средњевековних болести, у свету одавно искорењених. Неколицини оболелих колега остале су трајне последице по здравље а неки су чак и пнезионисани након тога.

Поред услова на терену, за које се понекад и могу да нађу оправдања и изговори, поражавајућа је чињеница да је и у Одреду у Београду ситуација крајње алармантна а призори потресни. Просторије за боравак и пресвлачење колега подсећају пре на сцене из хорор филмова неголи на смештајни простор припадника јединице посебне намене.

Служба за информисање ССП

Докле више једни те исти?

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Ауторски текстови, Саопштења. Нема коментара на Докле више једни те исти?

Београд, 18.09.2016. године, – На синоћњој конференцији за медије министар унутрашњих послова др Небојша Стефановић је саопштио да је уочи и за време дерби утакмице Партизан-Црвена Звезда, због туча и нарушавања јавног реда и мира приведено укупно 44 изгредника који се представљају „навијачима“. Министар је још саопштио и да је повређено 8 полицијских службеника и да су сви збринути на Ургентном центру. Рече нам министар још и да држава неће дозволити да „навијачи неког убију доказујући тако да воле свој клуб“, или нешто томе слично!

На први поглед је то коректна изјава којој немамо шта приговорити. И заиста све је то лепо речено, подаци о приведенима и повређенима тачни. Али нас полицијске службенике боли нешто друго, оно што није речено, оно што прећуткују сви у овој држави па и министар Стефановић. Као уосталом и сви његови предходници на тој позицији.

Заборавио је министар да напомене да ту није реч ни о каквим навијачима већ напросто хулиганима, добро организованој паравојсци дилера наркотика и клинцима заведеним сјајем богатства и моћи тих „вођа навијача“. И заиста је тако, пре пар дана видесмо да је један од вођа навијача ухапшен као један од највећих дилера у Србији, видесмо и да је рођени брат наших репрезентативки умешан у шверц наркотика, а о некадашњем репрезентативцу, пријатељу са главним нарко-босом и да не говоримо. Више је него јасно је да су везе нашег спорта и трговине наркотици постале веома јаке, скоро па нераскидиве.

Ту полиција ништа неће моћи да уради сама! И то је свима јасно!

Министар унутрашњих послова треба јавно да упита државу Србију зашто је то тако! Зашто се пред сваку дерби утакмицу не питамо да ли ће бити повређених полицајаца и хулигана, већ колико ће их бити, и да ли ће, недај боже, бити мртвих!? Други треба да одговоре зашто су сви ти приведени хулигани на слободи упркос томе што имају на десетине кривичних пријава. Шта нам је са правосуђем, са правном државом? Да ли је на бранику правне државе полиција остала усамљена и једина?

Држава мора или да докаже своју моћ или да призна пораз пред организованим криминалним бандама. Полиција је небројено много пута до сада доказала своју способност и снагу. Али је полицији потребна помоћ других сегмената друштва. Привођењем 44 изгредника проблем се не решава. Већ двадесет година за сваки дерби ми приводимо по 44 изгредника, најмање два-три пута годишње. То даје цифру од ско две хиљаде приведених! Али скривена остаје бројка процесуираних и осуђених! Уместо да седе у затвору, или код куће (након издржавања казне), да им је доживотно забрањен улазак на стадионе и све спортске приредбе, они су и даље ту међу нама. Организују неке нове младе снаге, настављају свој крвави пир. Они су заштићени бели медведи које управо полиција прати и спроводи на гостујуће стадионе, у приватним аутобусима, широм Србије, уместо да време одржавања утакмица проведу на клупама полицијских станица и не иду никуда.

Укинимо публику док проблем не решимо. Учинићемо тако град безбеднијим, а наше супруге и мајке сигурнијим да ће им се њихови најмилији са посла вратити живи и здрави.

И на крају једно питање министру – ти што су јуче приведени, јесу ли већ пуштени кућама? Да ли ће ти исти и данас повредити неког полицајца на „Геј паради“?

Шеф службе заинформисање ССП
Миле Лазаревић

Да ли психолошки тестови могу да спрече самоубиства полицајаца?

Napisao/la na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Да ли психолошки тестови могу да спрече самоубиства полицајаца?

Нажалост, у само десетак последњих дана неколико колега одлучило је да „дигну руку на себе“ и на тај начин окончају животе, остављајући породице иза себе. Шта се то дешава па тај ужасни чин постаје све учесталија појава у нашој професији? Да ли је то лош лекарски преглед, лош избор кандидата или нестручност здравствених радника?

Често се после оваквих појава покрене питање систематских прегледа и провере психо-физичких стања полицајаца. Зашто увек каснимо? Зар нисмо научили да је превентива најбољи лек? Зашто лечимо последице а не узрок оваквих и сличних проблема? Ако уђемо у дубљу анализу видећемо да не постоји шаблон по коме се може одредити ко ће доћи у ситуацију да донесе одлуку о томе да у чину самоубиства види једини излаз. Руку на себе дижу полицајци различитих година старости, затим учесници ратова али и они који то нису.

Настави са читањем

Војници, ватрогасци и полицајци или силоватељи, убице и дилери дроге: о коме држава заиста брине?!

Napisao/la na . Objavljeno u Ауторски текстови, Обавештења. Нема коментара на Војници, ватрогасци и полицајци или силоватељи, убице и дилери дроге: о коме држава заиста брине?!

Последњих дана сведоци смо појачаних мера обезбеђења државне границе, где здруженим снагама војска и полиција настоје да имигранте спрече у илегалном преласку границе. Међу њима свакако и неки нови актери бомбашких и других терористичких напада широм Европе. Те нове околности актуелизовале су питање оцене односа државе према својим „чуварима“!

Са терена стижу више него поражавајуће вести о (не)условима рада и боравка припадника војске и полиције на терену. Вести прате и фотографије као неми, али непобитни сведоци тих катастрофалних услова.

У објектима некадашњих војних караула, напуштеним пре деценију и по, препуштеним зубу времена, недостаје скоро све осим зидова. Расклиматана врата, полупана стакла прозора, кровови који прокишњавају, тоалети нефункционални или не постоје уопште. Недостају основни хигијенски услови, недостаје вода за пиће, у већини објеката нема струје, војници и полицајци обедују под ведрим небом, а нужду обављају у оближњим шумарцима… О било чему другом, сувишно је…

Насупрот нама, који законе поштујемо и државу бранимо, онима са друге стране закона ништа не недостаје. О њима бригу воде и држава и силне невладине организације. Њима су обезбеђени сви „потребни“ услови. Лицима која се налазе на издржавању затворских казни, дакле силоватељима, убицама, дилерима дроге, лоповима и њима сличним, обезбеђена је храна и вода, нормативно одређена по високим стандардима, где ниједна калорија не сме да не буде на броју! Држава улаже и огромна средства у реновирање и изградњу нових затвора, како би се ускладили са највишим европским стандардима, што је и разумљиво с обзиром на то да смо у 21. веку.

Али није логично, нити разумљиво, да на другој страни за нас који спроводимо законе, који чувамо границе, омогућујемо личну и имовинску сигурност свих грађана, ти високи стандарди не важе. За нас и нешто основно као доступност воде за пиће или иоле прихватљивог смештаја, представља недостижни „луксуз“.

Зашто држава штеди највише баш на својим „чуварима“? Какву поруку држава тиме шаље? Да ли су зато нама и јединима умањене плате у два наврата? Зашто су дневнице сведене на смешну меру? Гледано са стране, полицајци и војници пролазе знатно лошије од затвореника! Која је сврха кривичне санкције ако полицајац, војник или обичан цивил на слободи пролази лошије од осуђеног убице, силоватеља или дилера дроге?  Коме је ова држава „мајка“ а коме „маћеха“, и да ли то тако треба и да буде?

Да се ова прича не заврши само на нашим личним утисцима, даћемо и кратак преглед одредби Закона о извршењу кривичних санкција и поређење са нашом тужном судбином:

  • Члан 105: Затвореник који се радно ангажује има право на накнаду за рад која износи најмање 20% од најниже цене рада у Р. Србији, с тим што се за рад дужи од пуног радног времена (40 сати недељно) увећава за 50% . Дакле радна дневница лица на издржавању казне је око 200 динара минимално, а накнада за прековремени рад је 50%. Није потребно подсећати да је дневница полицајца 150 динара, а накнада за прековремени рад 28,6%.
  • Члан 106: Управнику затвора остављена је могућност да осуђеног посебно новчано награди. С друге стране, код нас се ретко награђују они који то највише заслужују. Такви се, били смо зиму сведоци, стављају на спискове за отпуштања, а награђивања се најчешће састоје у међусобном награђивању старешина.
  • Осуђеници имају право на дневни, недељни и годишњи одмор (у оквиру затвора, разуме се). А колико се поштује право на дневни и недељни одмор полицајаца свима нам је познато. Нажалост. Ни право на годишњи одмор није увек свето.
  • Члан 82: Исхрана осуђеника је бесплатна и мора бити подобна да одржи њихово добро здравље и снагу. Минимум три оброка дневно вредности најмање 12.500 џула (3.000 калорија), а онима који раде на тежим пословима и породиљама следи посебна исхрана коју одреди лекар. Ту су свакако кувана јела.
    Тако њима, а нас шта западне – „конзерве“, буђави Ђурђевић, труло воће  и сумњиви кекс офарбан у боју амбалаже.
  • Члан 83: Осуђеном лицу у сваком моменту мора да буде доступна вода за пиће. За разлику од полицајаца и војника на караулама, којима је и то луксуз!
  • Члан 84: Осуђеници имају право на бесплатно рубље, одећу и обућу прилагођену климатским приликама, а ако то посао који обављају захтева – посебну радну одећу, обућу и опрему. Изглед одеће и обуће не сме деловати омаловажавајуће и понижавајуће. Држава дакле брине и њиховим осећањима, али зато ми носимо поцепану, искрпљену и шаренолику униформу, и то ако је имамо, ако смо је којим случајем добили или често и сами купили.

Неупућеним читаоцима све ово ће деловати надреално и невероватно, али нама полицајцима не. Ми знамо да је ситуација још тужнија и гора него што овај текст може да опише. Навикнути смо да трпимо и чекамо то неко „боље сутра“ које никако да дође. Дошли смо у ситуацију да се синдикати хвале, а запослени радују покојем купљеном пакету воде или сокова. Заиста смо дотакли дно.

А шаљиве речи Николе Пашића о потреби улагања у затворе, јер „После власти сигурно нећу назад у школу, ал’ у затвор могуће је.“ показаше се поприлично истините – ниједна власт војсци, полицији и ватрогсасцима не поклања пажњу коју завређују!

Члан Статутарне комисије
Никола Петровић

Quo vadis, Србијо: Полицајци у нехуманим условима, а криминалци у „свили и кадифи“?!

Napisao/la Виктор Ратковић na . Objavljeno u Апели, Ауторски текстови. Нема коментара на Quo vadis, Србијо: Полицајци у нехуманим условима, а криминалци у „свили и кадифи“?!

Прешево, Бујановац, КЗБ, јун 2016. године – Синдикат српске полиције је у неколико наврата указивао на лоше услове у којима бораве и раде полицијски службеници у Копненој зони безбедности и на подручјима Прешева и Бујановца. Указивали смо на лошу исхрану, лошу организацију, нехигијенске и небезбедне услове рада, лоше услове смештаја… Нажалост, морамо опет.

Ради боље илустрације значаја ове теме за државу, осврнућемо се на неке битне, суштинске карактеристике државе.

Наиме, у правној теорији се једна од основних карактеристика државе сматра то што држава располаже тзв. монополом физичке силе. То јој омогућава да буде јача од свих других власти у друштву, јер све друге може да потчини и натера их на послушност. Тај монопол физичке принуде је оличен у постојању легалних и легитиминих оружаних снага, пре свега војске и полиције. У редовним, мирнодопским условима, полиција је то крајње средство државе којим постиже поштовање правног поретка. И управо од ефикасности полиције зависи поштовање и очување правног поретка.

А како се постиже ефикасност полиције? Добром материјално-техничком опремљеношћу, добром обученошћу, сталним стручним усавршавањем и оспособљавањем, добром организацијом и координацијом, искорењивањем коруптивних елемената, правилним вредновањем резултата и каријерним напредовањем и, наравно, добрим условима рада полицијских службеника.

 

Копнена зона безбедности је једна од најкритичнијих безбедносних тачака у Србији, ако не и најкритичнија. Самим тим, потреба за ефикасношћу полиције је израженија у односу на неке друге делове Србије. То нас опет враћа на стварање услова за ефикасност полиције. Овог пута задржаћемо се на условима рада полицијских службеника.

А какви су ти услови? Најједноставније би се то могло описати једном реченицом – То нису услови, већ НЕУСЛОВИ!

То што полицијски службеници целодневно патролирају, што пешке, што возилима, у пуној опреми по великим врућинама, то је саставни део полицијског посла и на то се, мање-више, не може утицати. И на то се ниједан полицајац не жали. Штавише, свесни важности задатка који обављају, с поносом носе полицијску униформу и обележја Србије!

Али то што полицијски службеник након дванаесточасовног изнурујућег патролирања долази да се „одмори“ у металном контејнеру без клима уређаја, што се умива и „тушира“ поливајући се из пластичних флаша и што обавља физиолошке потребе у условима с краја XVI и с почетка XVII века, то нису услови у којима треба да живе и раде они који су ту да омогуће постојање правне државе.

Тако су припадиници Интевентне јединице полиције у Цакановцу (Прешево) смештени у металном контејнеру без иједног клима уређаја. За физиолошке потребе имају на располагању једну WC шољу, један писоар и пољски WC. За потребе одржавања хигијене имају један туш на којем често нема воде, па се „туширају“ уз помоћ воде коју угреју у пластичним флашама на сунцу. И умивање и прање руку обављају на сличан начин. Иако само неколико метара одатле, постоји климатизован објекат са пристојним тушем и тоалетом и са девет празних соба, он се не чува за неке „посебне“, није за обичне смртнике. Старешине не само да не воде бригу о здрављу подређених и о томе како да их заштите од великих врућина, већ чине све да им и овако тешке услове рада додатно отежају тако што су до 17h (дакле за време највећих дневних температура) забранили да ван радног ангажовања носе шорцеве и папуче. Посебан ризик за здравље ових људи је и то што ланч пакете које добијају држе у тим истим „ужареним“ контејнерима, па се храна често квари. Уједно се не поштује депеша Одељења за организовање исхране и смештаја МУП којом је наложено да се од 1.6.2016. године из састава ланч пакета избаце брзокварљиве намирнице, односно намирнице које треба чувати на температурним режимима предхладњача, као и намирница чија се конзумација мора обавити одмах након припреме без дуготрајног одлагања.

У Рисовцу (Бујановац), пак, у контејнерима има клима уређаја. Али сви они су на спрату где спавају старешине. На спрату у на којем спавају и бораве извршиоци – нема ниједног клима уређаја.

У Кадровој Чуки (Бујановац) у контејнеру постоје два клима уређаја. Али без фреона. Нико не жели да набави фреон и оспособи клима уређаје, а досадашњи добављач то неће више да чини, јер му није плаћено ни за фреон који је набављен још пре две године.

 

Србијо, ово су „услови“ у Цакановцу (Прешево) у којима даноноћно раде твоји полицајци!

Овде обављају физиолошке потребе…

wc cakanovac

Овако се умивају…

umivaonik cakanovac

А ово је „туш кабина“…

tus cakanovac

 

С друге стране, ово су услови за криминалце које стигне рука закона.

Соба у затвору у Падинској Скели.

soba - padinska skela

WC у Централном затвору у Београду.

wc - centralni zatvor

Quo vadis, Србијо?!

 

Служба за информисање ССП
Виктор Ратковић

Начелникови иницијали на службеном возилу!?

Napisao/la na . Objavljeno u Акције, Ауторски текстови. Нема коментара на Начелникови иницијали на службеном возилу!?

Намеће нам се питање о којој количини сујете и самољубља се ту ради, када један начелник у МУП себи дозволи дрскост да на задужено службено возило постави регистарске таблице са својим иницијалима?! Шта је то у њему што га наводи да се, у тој мери, поистовети са службом и да се према државној имовини опходи као према својој дедовини?

Да ли је овај господин, иначе начелник ОСП у Крагујевцу, свестан шта је урадио? Или је толико изгубио везу са стварношћу и осећај морала и одговорности? На нов аутомобил „Голф 6“, који вози већ годинама, Слободан Ђорић је поставио таблице „KG098SĐ“. Срећом, нови начелник полицијске управе, пре пар дана му је одузео то возило, иначе би ускоро, можда, на возилу осванула и таблица са натписом „Ђора“ или неким сличним надимком, до сада виђаним само код гастарбајтера и мафијашких вођа.

Истоветан случај имали смо и у Ужицу, где је нови начелник, наком смене своје предходнице, на задуженом службеном аутомобилу у наслеђе добио и таблице са њеним иницијалима „ДЈ“. Та начелница, Драгица Јефтовић, сада бивша, наравно не само због те регистарске ознаке, била је позната и по томе што је у четвороспратној згради, комплетно степениште „украсила“ са преко сто урамљених фотографија. Наравно, искључиво њених фотографија са бившим министрима и другим функционерима МУП, града и државе Србије.

Такође бивши, начелник ОКП у Пријепољу Решат Салиагић, је својевремено на чак два возила ОКП (која су била код њега на задужењу, једно, па друго) постављао таблице PP001RS и PP008RS и хвалио се тиме.

Господину начелнику из Крагујевца, ССП искрено жели да се ускоро придружи својим колегама из Пријепоља и Ужица, и врло брзо и он добије титулу „бивши“!

Свесни смо и да ово нису усамљени случајеви, већ скоро па уобичајена пракса код самољубивих функционера. Нажалост, предвиђене санкције за такво понашање нема, али ми нећемо остати неми. Позивамо колеге, које ће остати потпуно анонимни, из више него разумљивих разлога, да нам и даље шаљу овакве и сличне примере неморалног понашања, уз пратеће фотографије. Да барем ми у ССП те фукционерске „величине“ учинимо шире познатим и изложимо их заслуженом презиру и подсмеху.

Служба за информисање ССП