Sindikat srpske policije je godinama unazad ukazivao na nedopustivo blagu kaznenu politiku prema napadačima na policijske službenike, organizovali smo proteste, apelovali na državu, pravosuđe, javnost… Upozoravali smo na realnu opasnost da u bliskoj budućnosti imamo svakodnevnu upotrebu vatrenog oružja na ulicmama. Čini nam se da je ta budućnost došla, da je već živimo.
Mada je, možda i zbog naših apela ali možda i zbog, u poslednje vreme, odlučnijih i hrabrijih izjava ministra Stefanovića, statistika zabeležila izvesno smanjenje ukupnog broja napada na policijske službenike, jasno je da su ti napadi poprimili nove oblike. Samo u ovom mesecu na izmaku imali smo nekoliko žestokih napada i sukoba. Podsetimo se ranjavanja pozornika u Novom Pazaru, namernog gaženja saobraćajca u Lazarevcu, ranjavanja vlasnika kafića u Beogradu, bombaša u Temerinu i držanja taoca u Kraljevu uz otvorene pretnje celoj Policijskoj upravi. A onda danas još dva napada, u Beogradu i u Tutinu, od kojih se jedan završio smrću napadača.
Sa jedne strane imamo bahate, blagom kaznenom politikom praktično zaštićene i sve brutalnije kriminalce, koji ne prezaju od upotrebe vatrenog oružja prema slučajnim svedocima i policajcima, a sa druge strane imamo policijske službenike prilično dobro obučene i spremne, ali zbunjene i obeshrabrene šumom propisa koji im vezuju ruke.
Dok sudije i sudska veća, uz pomoć tužilaca i veštaka, godinama mere i vagaju krivicu i zakonitost postupanja, pa na kraju obično donesu manjkavu presudu, dotle policajac u par sekundi mora doneti pravu odluku. U samo par sekundi policajac je i psiholog, i tužilac i sudija, pa tek onda policajac. U samo par sekundi on donosi odluku o upotrebi oružja, o tome da li nekoga lišiti života. Odluku koja trajno i bespovratno menja život i samog policajca. A onda ga zvaničnici pohvale, eventualno nagrade i fotografišu se sa njim i posle toga brzo zaborave. A njemu predstoji dugogodišnje preganjanje po sudovima, natezanje sa tužiocima i advokatima.
Zaista treba odati posebno priznanje svim kolegama učesnicima ovih nemilih događaja. Samo prisebnošću, hrabrošću i njihovim pravovremenim reakcijama izbegnute su tragedije i spaseni nedužni ljudi! Naravno, neko će reći da to i jeste posao i obaveza policajca, da štiti bezbednost i to niko ne spori. Izborom poziva izabrali smo i opasnost, to je naš život. Ne tražimo popust, tražimo podršku i pomoć države Srbije i svih segmenata društva, tražimo pravdu za policiju! Pravdu u medijima koji nas često zbog neodgovornih pojedinaca sve trpaju u isti koš i tako stvaraju negativnu klimu u društvu prema kompletnoj policiji. Pravdu na sudovima koji treba da se sete svoje društvene uloge i odgovornosti.
Od našeg ministarstva očekujemo intezivniju obuku, dodatno podizanje stepena obučenosti i spremnosti policijskih službenika, ne samo pripadnika specijalnih i posebnih jedinica, već i redovnog sastava. Policajac pozornik je taj koji je prvi na udaru, njegova adekvatna reakcija je od presudne važnosti. Takođe, koordinacija među organizacionim jedinicama mora biti savršena, baš kako je to bio slučaj u Kraljevu, gde je načelnik Policijske uprave ispravno postupio pravovremenim pozivom u pomoć, upućenim Spacijalnoj antiterorističkoj jedinici.
Na kraju ćemo javno postaviti pitanje da li su policajci, nakon intervencija sa upotrebom vatrenog oružja i smrtnim posledicama, imali razgovore i podršku psihologa? Da li su dobili nekoliko dana za odmor i oporavak? Da li je tako nešto obavezno ili je i to prepušteno dobroj volji i savesti načelnika?
Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević
