Ауторски текстови Архиве - Страница 6 од 9

Анализирамо: Због чега је полицајац на терену „глинени голуб“?

Napisao/la Зоран Стојчић na 06/06/2016. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Анализирамо: Због чега је полицајац на терену „глинени голуб“?

Сваке године, у складу са Програмом стручног усавршавања, у Министарству унутрашњих послова спроводи се низ активности усмерених на унапређење одређених знања и вештина запослених. Једна од тих активности је и извођење наставе бојевог гађања у мету ватреним оружјем, најчешће пиштољем марке „CZ99“, а у појединим организационим јединицама и тежим наоружањем.

Циљ извођења ове наставе је обука, усавршавање, унапређење и стварање рутине код полицијских службеника у руковању службеним наоружањем. Међутим, поставља се питање да ли је тај циљ могуће остварити уколико полицијски службеник свега два пута годишње годишње испуца тридесетак метака у кружну мету или силуету, очисти и пиштољ врати у футролу, а затим чека наредну годину, па све изнова?! Како је могуће било кога обучити да успешно и прецизно рукује ватреним оружјем са свега пет метака? А потом, одмах након те „блиц обуке“, од њега захтевати да гађа за оцену? Оцену од које му зависи годишња оцена, а самим тим и посао? Да ли полицијски службеник таквом „обуком“ може стећи довољну рутину и самопоуздање за употребу ватреног оружја? Довољну брзину? Прецизност? Нажалост, ништа од тога. На то се наставља најважније питање – да ли је тако „на блиц обучен“ полицијски службеник у стању да на одговарајући начин заштити, најпре себе, а потом и грађане?!

Програмом стручног усавршавања предвиђена су четири нивоа обуке и тестирања употребе ватреног оружја. Међутим, највећи број организационих јединица нема одговарајуће услове за спровођење обуке и провере знања у руковању ватреним оружјем за сва четири нивоа, а неколико њих нема услове чак ни за први ниво. То има за последицу за знатан део полицијских службеника нема прилику да се окуша на вишим нивоима, нивоима који нису статички, већ се гађање изводи у покрету, па је самим тим такво гађање ближе оним реалним, животним ситуацијама.

Поред недовољне обучености, полицијским службеницима на руку не иду и одређена законска решења, јер се изузетно рестриктивним условима за употребу ватреног оружја додатно сужен простор за првовремену и квалитетну реакцију полицијских службеника. Тако, сходно Закону о полицији, за употребу ватреног оружја од стране полицијског службеника није довољно то што неко у руци држи пиштољ са метком у цеви и прети да ће га употребити! Захтева се да тај неко бар покуша да потегне пиштољ, односно покуша да га доведе у положај погодан за употребу. Колико полицијских службеника је обучено да буде потпуно концентрисано када ће наступити тај тренутак потезања и колико њих је обучено да након тога правовремено и ефикасно одреагује, тј. заштити свој и живот угрођених грађана, а истовремено онеспособи нападача?! Ако изузмемо припаднике специјалних јединица, број таквих полицијских службеника је занемарљив. А криминал није занемарљив. И неће да удара тамо где је „најтврђе“, већ тамо где је карика најслабија. А грађани и држава су заштићени онолико колико је квалитетна та „најслабија карика“, односно колико је обучен и ефикасан „најслабији“ полицајац!

„Извршено је кривично дело разбојништва уз употребу ватреног пиштоља, патрола трчи за лицем које бежи и у својој десној руци носи ватрено оружје. Лице се у пуном трку окреће испаљује неколико метака у правцу патроле и наставља да се креће према групи људи. Шта ће патрола урадити? Да ли су се стекли услови за употребу ватреног оружја, да ли ће узвратити истом мером испалити један хитац у леђа разбојиника? А шта се дешава са групом људи која се налази око њега?“ То је један од многобројних случајева, где један тренутак, најмања неодлучност, једна погрешна процена, један погрешан покрет, одлучује о животу и смрти. То је тренутак у којем сва гађања у (непокретну) мету и силуету губе смисао.

У оваквим и сличним ситуацијама неопходна је обученост, знање, брзина и пракса у поступању. Хтели да признамо или не, огромна већина нас то нема. Додуше, не нашом кривицом, већ незаинтересованошћу послодавца, који не улаже довољно средстава у обуку. Да би полицијским службеницима ситуација коју смо узели за пример и њој сличне ситуације, постале рутина, потребно је променити Програм стручног усавршавања и у делу „Употреба ватреног оружја“ увести нову категорију стручне наставе и праксе „тактичка кућа“.

Већина полицијских службеника, пре свега они млађи, су упознати са једном врстом обуке која се спроводи у „тактичкој кући“. Укратко, ради се симулацији реалне ситуације уз употребу модификованог ватреног оружја марке „ЦЗ99“ који користи бојеву муницију са много мањим барутним пуњењем.

Ова обука се задњих неколико година успешно спроводи у Центру за основну полицијску обуку (ЦОПО) у Сремској Каменици и, по стању на терену, показала се веома успешном. Поједине ситуације са терена се симулирају, скоро па идентично. Изводе се на основу прецизно утврђених сценарија, који настају на основу анализе актуелних безбедносних проблематика. Иако се не ради о питању живота или смрти, полицијским службеницима који пролазе кроз овакву обуку, у интервенцији увек проради адреналин, повећају се откуцаји срца, страх у исчекивању непознатог, из радио везе се чује глас који не престаје са питањима, а у глави сви законски услови за употребу ватреног оружја, размишљање о томе шта урадити, да ли наћи заклон и сачекати или одмах утрчати унутра. Ако лице изађе напоље, шта радити? И тако даље… Како изгледа обука у чувеној „тактичкој кући“ можете видети ОВДЕ.

Под великим притиском, често симулирајући овакве ситуације, полицијском службенику временом све ово постаје рутина, нешто нормално што ће касније употребити на терену и заштити пре свега себе, а затим и своје колеге и грађане. Законски и тактички поткован, пун самопоуздања, не размишљајући ћи да ли ће и како употребити ватрено оружје, он постаје оно што је и на папиру – заштитник живота људи и имовине.

Наравно, успешној пракси мора да претходи потпуно разумевање теорије, односно прописа којима је уређена употреба ватреног оружја, без недоумица, у свако доба дана и ноћи. У том смислу послодавац би у најкраћем року требало да донесе Правилник о поступању полицијских службеника у високоризичним ситуацијама, промени План стручног усавршавања и прилагоди га свакодневним ситуацијама, да обезбеди додатна материјална и финансијска средства и да обуку ватреним оружјем фокусира са непокретних мета и силуета, на покретне мете и на опремање већих организационих јединица, како би свака од њих имала „тактичку кућу“.

Свесни смо опште економске ситуације у земљи и недостатка средстава у буџету МУП, али сви ми, почев од врха МУП, морамо бити свесни да највише коштају недовољно заштићени животи и имовина грађана. И да навише коштају полицијски службеници који, услед недовољне обучености, али и законских ограничења, постају „глинени голубови“.

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић

КОЛЕГЕ ИЗ ПРИЈЕПОЉА ПОЛОЖИЛЕ „ТЕСТ ИНТЕГРИТЕТА“

Napisao/la Виктор Ратковић na 30/05/2016. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на КОЛЕГЕ ИЗ ПРИЈЕПОЉА ПОЛОЖИЛЕ „ТЕСТ ИНТЕГРИТЕТА“

Пријепоље, 27.5.2016. године, – Имиџ корумпираности прати полицију. У истраживањима јавног мњења полиција се увек нађе у првих пет најкорупиранијих професија, а према једном истраживању од пре годину дана чак две трећине грађана сматрају да је корупција у полицији распрострањена.

Вероватно у жељи да се ова слика промени, новим Законом о полицији је предвиђено (као што смо претходних дана писали) да ће Сектор унутрашње контроле као један од начина контроле примењивати тест интегритета. Циљ теста интегритета је да се провери ризик од корупције, односно склоност полицијских службеника корупцији. Симулираће се реална ситуација, које полицијски службеник неће бити свестан, и у тој ситуацији тестирани полицијски службеник биће изложен одређеном коруптивном искушењу.

Негативан резултат на тесту интегритета представља тешку повреду службене дужности и, самим тим, једна од могућих последица је и престанак радног односа.

А да највећи број полицијских службеника свој посао обавља предано, часно и поштено потврђује и јучерашњи пример наших колега из Пријепоља: Веселина Смоловића и Мерсида Обућине.

Петак, 27. мај, два сата и тридесет минута после поноћи. Смоловић и Обућина обављају редовну патролну делатност. Пролазећи поред четири киоска, уочавају оштећења на шаркама прозора једног киоска. Очигледно настала деловањем подесног алата… На њиховим лицима неверица – пре непуних пола сата су пролазили ту, а све је било у реду! Но нису очајавали. Управо чињеница да пре пола сата није било трагова обијања улила им је наду да извршиоци нису далеко.

Вођени добрим инстиктом и наоружани искуством опрезно су прегледали околни простор и уочили једно непознато им лице. Легитимисањем су утврдили да је лице из Београда које нема уверљиво објашњење откуд у Пријепољу. Спољним прегледом код лица је пронађено паковање кеса за смеће и пар радничких рукавица. Било им је јасно да је пред њима један од судионика обијања и крађе из киоска. Баш као и то да је други извршилац са украденом робом негде у близини. Али где?!

Зазвонио је телефон ухваћеног лопова! Назив позиваоца шифрован. Веселин и Мерсид се нису дали збунити. Опет су били на висини задатка. Веселин се јавио на позив глумећи „београдски“ нагласак. Захваљујући доброј „глуми“ за неколико минута и други лопов (из Ниша) стајао је испред Веселина и Мерсида са рукама на хауби свог возила. У возилу је пронађен алат за обијање, кожне рукавице, кесе за смеће и наравно пун пртљажник покрадених цигарета.

Следи „тест интегритета“! Нико сем Веселина и Мерсида не зна да су они ухватили лопове. То знају и лопови. Један од њих двојице нуди им примамљиву нагодбу – да их пусте, а да за узврат добију 100 еура. Без размишљања колеге одбијају, уједно упозоривши лице да на тај начин чини кривично дело давање мита. Међутим, лопов је свестан да му следи вишегодишња робија, па понуду подиже на 1.000 еура. Веселин и Мерсид остају онакви каква је и велика већина српских полицајаца – непоколебљиви и непоткупљиви. Следи позив дежурној служби и обавештење да су лопови са украденом робом пронађени и ухваћени.

Резултат:

кривичне пријаве и полицијско задржавање за двојицу криминалаца и за тешку крађу и за покушај давања мита,
решена серија обијања и крађа из киоска (још два у Пријепољу, један у суседном Прибоју и још неколико широм Србије) и
колеге Веселин Смоловић и Мерсид Обућина положиле су „тест интегиртета“, али не онај вештачки, импровизовани, већ онај стварни, који само живот може да створи и наметне.

Синдикат српске полиције је поносан на колеге Веселина Смоловића и Мерсида Обућину, као и на све друге колеге попут њих. Уједно нам је драго што се можемо јавно похвалити да је Веселин наш дугогодишњи члан СГ Пријепоље.

Надамо се да ће Веселинове и Мерсидове старешине умети да цене њихов рад. И да га адекватно награде. Те награде неће бити цена њиховог поштења, јер они ће то бити и то су већ и без те награде. Уосталом, благостање и добра плата нису услов, нити гаранција поштења, за шта су нам је доказ и показатеља огромна већина политичара, али свакако је лакше остати имун на непристојне понуде, уколико нам је стомак пун, а деца у топлом. Наш послодавац мора да зна да ће велика већина полицајаца у Србији поступити истоветно као Веселин и Мерсид, али њихов рад и поштење мора бити адекватно вреднован. Такође, грађани Србије нека буду спокојни, јер је српска полиција на улици махом поштена и љубазна, нека на наседају на предрасуде и новинарска претеривања. Корупција у полицији је у врху, као и у сваком сегменту друштва. Корупција и криминал не станују на позорници, нити у патроли – већ је можете наћи у разним бироима и кабинетима!

Служба за информисање ССП
Виктор Ратковић

Међународни празник рада!

Napisao/la Миле Лазаревић na 01/05/2016. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Међународни празник рада!

Данас је први мај, Међународни празник рада! Широм света синдикати обележавају тај празник разним манифестацијама. Протестним шетњама, демонстрацијама незадовољства положајем радничке класе, пригодним обраћањима радничких вођа. Тога код нас неће бити, јер се празник рада ове године поклопио са највећим хришћанским празником Васкрсом. Мада се вође великих синдикалних централа ни ранијих година нису прославили по том питању, данас би заиста било непримерено позивати људе на јавне скупове.

Иначе, Међународним празником рада на 01. мај обележава се успомена на велике радничке штрајкове и демонстрације одржане у Чикагу 1886. године. Основни захтев штрајкача је био увођење осмочасовног радног времена. Око 80.000 радника тог дана је било на улицама без иједног инцидента. Трећег маја уследили су спорадични сукоби и туче између штрајкача и штрајкбрејкера (ако вам звучи познато подсетите се септембра 2014. године, имали смо и ми штрајкбрејкере, срећом, туче нисмо имали), али то није умањило интезитет протеста па су власти искористиле полицију која је тог дана, приликом сузбијања нереда, убила 4 члана синдиката.

А онда су ту невину пуштену крв осетили политичари, ти стари лешинари. Однекуд се међу радницима појавили анархисти и позвали раднике да се наоружају, хушкајући их против полиције, али то није наишло на већи одјек па се наредног дана окупило само 3000 радника. Но, то није сметало да неко од анархиста активира експлозивну направу и убије 7 а рани 67 полицајаца.

Као епилог тих сукоба добили смо пораз радника и смрт полицајаца. Спрега власника капитала и политичара немоновно је довела до трагедије и до пораза радничке класе у целини. Јер полицајци нису ништа друго до припадници радничке класе.

Да ли се, и колико, од тог времена, нешто променило у Србији, процените сами. Да ли смо окренули точак историје, па, од високо досегнутих радничких права у време социјализма, стигли на почетак дивљег капитализма и поновну борбу за основна права? Од великих славља, роштиља, прасетине и уранака, враћамо се у стање у којем нема разлога било шта славити.

Данас смо, више него икада, ближи улици и трговима него излетиштима!

Шеф службе за инфомисање ССП
Миле Лазаревић

Крај голготе запослених и победа ССП: Првомајско васкрснуће старих решења!

Napisao/la Миле Лазаревић na 30/04/2016. Objavljeno u Ауторски текстови, Обавештења. Нема коментара на Крај голготе запослених и победа ССП: Првомајско васкрснуће старих решења!

Београд, 30.04.2016. године, – Уочи два велика празника, верског и радничког, који се ове године поклопише, са великим поносом обавештавамо чланове и све запослене у Министарству унутрашњих послова, али пре свега колеге који су били распоређени на радна места у вези са анализом ризика, да је њиховој муци најзад дошао крај. Послодавац је коначно и јавно признао пораз и почео да уручује решења о распоређивању, којим се колеге враћају на своја стара/нова радна места.

Баш онако како смо по први пут најавили почетком марта у нашем тексту „Крах анализе ризика„, а касније потврђивали такву информацију у извештајима са редовних састанак у Кабинету министра, тај чудновати и накарадни покушај рационализације доживео је свој потпуни крах, људи се враћају на своја радна места а број запослених у МУП-у је смањен природним одливом, односно добровољним раскидима радног односа и одласцима у пензију.

Подсећања ради, а са нескривеним великим поносом, поновићемо део речи из тог текста и овог пута:

Настави са читањем

Да ли ће неко одговарати за пропусте?

Napisao/la na 14/03/2016. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Да ли ће неко одговарати за пропусте?

Београд, 14.03.2016. године, – Пре пар дана, тачније 10. марта комисија, формирана од стране послодавца, извршила је обилазак Полицијске управе Краљево и Одреда жандармерије у Краљеву, као и испоставе у Рашкој и на Рудници, са задатком утврђивања чињеничног стања на терену поводом учесталих жалби припадника МУП-а на исхрану која им бива обезбеђена у теренским условима. Подсећања ради, на лош квалитет хране, први је реаговао и јавно указао Синдикат српске полиције на свом сајту, још 17. фебруара у тексту „Зашто се штеди на храни у КЗБ?“

Приликом обиласка терена комисија је открила „топлу воду“, утврдила је оно што је свима било више него јасно – полицајци на терену су добијали храну јако лошег квалитета и сумњиве исправности. Поставља се питање зашто је МУП-у за било какву реакцију требало скоро месец дана?! Зар могућа зараза или тровање запослених није довољан разлог за хитну реакцију? Формирање некакве комисије, и њен излазак на терен након толиког времена, је било апсолутно беспотребно јер, поред писања ССП и примедби полицајаца, у Одељење за исхрану и смештај свакодневно су пристизале примедбе и упозорења одговорних лица, шефова ресторана и кухиња.

И сада, након закаснеле реакције (срећом се нико није отровао храном), комисија је поднела извештај, са препоруком да се прекине дистрибуција производа досадашњег снабдевача (Месна индустрија „Ђурђевић“ из Сремске Митровице). На лису места установљено је „да су намирнице лошег органолептичког својства (што подразумева боју, мирис, укус и коегзистенцију)„. Комисија је такође утврдила да полицијски службеници наведене производе не конзумирају, него се „сналазе“ (како пише у извештају).

Обзиром да је извештај комисије потврдио наше наводе, поставља се питање зашто се стало са процедуром? Комисија свакако није могла да да званичну оцену и донесе одлуку о искључењу из даље употребе производе наведене индустрије меса „Ђурђевић“, јер је то посао надлежних инспекција. Јавља се и оправдана сумња о здравственој безбедности конзумирања таквих производа. Обзиром да „Ђурђевић“ производи нису званично повучени из употебе поставаља се питање ко ће преузети одговорност уколико дође до здравствених проблема полицијских службеника? Зар морамо излагати здравље ризику због нечијег немара и нечињења? Када купимо производ у продавници за који претпостављамо да је покварен ми тај производ истог момента бацимо или вратимо и узмемо новац назад, не конзумирамо.

Синдикат српске полиције, као одговорна организација, позива послодавца да што пре обустави поделу ланч пакета које полицијски службеници углавном не конзумирају (барем када су у питању месне прерађевине поменутог достављача) и на тај начин престане са узалудним трошењем новца пореских обвезника а да и поред тога полицијски службеници остају гладни а све зарад нечијег профита. Од министарства тражимо званичну потврду писања једног синдиката да је добављач замењен и да ће уместо „Ђурђевића“ полицајци на терену добијати производе „Златиборца“, као и повлачење свих заосталих количина производа спорног снабдевача хране.

За неко будуће време остају отворена многа питања. Ко је заиста надлежан за спровођење тендера у МУП-у ? Да ли је и како понуђач „Ђурђевић“ био и прошао на тендеру? На који начин се одговорно лице уверило у квалитет производа и да ли смо добили то што је плаћено? На који начин се врши контола, да ли добављач сам доноси доказ, неки папир на коме пише да производ задовољава критеријуме и састав са декларације, да ли се и те контроле врше случајним узроком или можда намерним? Да ли ће ико сносити одговорност за последице по здравље запослених и новац из буџета? Или ћемо све ово гурнути под тепих и правити се да је све у реду?

Синдикат српске полиције, као одговорна синдикаланa организација, задржава право да у неком наредном сличном случају, можда пошаље случајне узорке на анализу? Или је неко лице у МУП-у задужено и плаћено да о томе брине, само не ради свој посао одговорно? Или му можда неко брани да ради савесно?

Служба за информисање ССП
Никола Петровић

Полицијски пас угинуо на дан сахране свог водича!

Napisao/la na 29/02/2016. Objavljeno u Ауторски текстови, Медији, Преносимо. Нема коментара на Полицијски пас угинуо на дан сахране свог водича!

Преносимо вам текст колегинице Ане Томашевић, објављен у фејсбук групи нашег Регионалног центра Нови Сад. Текст о невидљивим али нераскидивим везама човека и животиње.

Након смрти колеге угинуо и његов службени пас….Случајност???

Након сазнања да је тешко болестан, поред свег труда и борбе за своје здравље, колега Модри Ласло из Србобрана, изгубио је дугу и тешку битку.

Модри Ласло, обављао је послове полицајца у МУП-у нешто мало дуже преко двадесет година. Био је запослен у Полицијској управи Нови Сад, а обзиром да је јако волео животиње и био им нарочито привржен, последњих десетак година радио је у ПИ СДИ – Одељење за водиче службених паса.

После доласка у наведено Одељење, задужује службеног пса расе „лабрадор“ са којим је радио на пословима проналаска опојних дрога све до 2010. године. Тада, због старости пса, односно немогућности да даље обавља те службене послове лабрадор бива пензионисан. Ласло је за њега, до тада активног колегу-партнера, поднео захтев и добио сагласност МУП-а, па га је и удомио код себе. Те 2010. године за потребе обављања службе Ласло добија новог радног пса, штене Белгијског овчара – Малиноа. Са њим је радио до средине 2015. године, када је сазнао за своју болест и започео своју најтежу животну битку са болешћу, коју на жалост, није успео да добије.

Колега Ласло преминуо је22.02.2016. године, а сахрањен је два дана након тога. На дан сахране, његове колеге које су преузеле бригу за службеног пса Малиноа, проналазе га у јутарњим часовима мртвог у службеном боксу. Иначе пас претходно није показивао било какав симптом болести, који би могао указати да има неки здравствени проблем. Након извршене званичне обдукције, утврђено је да је животиња угинула од торзије желуца.

Након оваког сплета околности, без обзира на резултат обдукције, Ласлове колеге у убеђењу су да све ово представља исувише велику случајност и у дубоком су уверењу да је службени пас осетио оно што се дешава Ласлу, и да га због изузетне привржености, никако није могао напустити у овом свету, те је због превелике туге, наставио да га прати…“

Председник РЦ Нови Сад
Ана Томашевић

Ову причу пренео је и портал „Телеграф“: SLOMIĆE VAS NA DVOJE

Полицајац по глави становника (II)

Napisao/la na 21/02/2016. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Полицајац по глави становника (II)

Полицијски службеници и служба у целини преоптерећени су пословима и задацима који се веома неповољно одражавају на здравље запослених, а не дају дугорочне резултате и уједно додатно оптерећујући службу. Нарочито уколико се узме у обзир обим послова са којим се редовно суочавају запослени али и њихови руководиоци који немају довољан, чак ни оптималан, број извршилаца које би упутили на задатак и успели да задовоље све безбедносне изазове унутар организационих јединица са којим се свакодневно суочавају, тзв. функционална расподела људства и ресурса.

Последња потврда изречене тезе јесте чињеница да је полицијским службеницима уведен нови вид обављања задатака који се огледа у чувању запослених у домовима здравља.

Једно од првих питања у којима би се могло пронаћи решење проблема је одређивање броја полицијских службеника. Као груби оквир и застарело правило је један полицајац на хиљаду становника. Обзиром на чињеницу да се у међувремену полицијска функција у друштву, као и обим задатака полиције енормно повећао, јасно је да наведени параметри не могу бити репер за безбедно друштво и заједницу.

Ми тренутно имамо ненормалну ситуацију где су економски параметри стављени испред безбедносних што ниједна озбиљна држава и систем себи не смеју да дозволе, нарочито уколико узмемо у обзир да безбедност нема цену, да од безбедности све полази па и економски просперитет. Тако данас уштеде од неколико процената испод нуле у БДП, у погледу „вишкова“ запослених у МУП плаћамо животима људи, великим материјалним штетама проузракованим криминалитетом и слично. Остаје нам нада да проценти неће ићи на горе. Тамо где се позивамо на наду нема управљања и стратешког програма јер је ситуација препуштена случајности, или је пак недовољно сагледана уз неизналазак адекватних одговора и решења.

Циљ полицијске организације је ефикасна реализација задатака које пред полицију поставља друштвена заједница. Како би успешно обављала задатке значајни су: број полицајаца, здравље и способности, обученост и опремљеност, веза између напредовања у каријери и ефикасност рада, морал полицајаца, однос полиције и јавности, ниво економског и друштвеног развоја, укључивање других сегмената друштва пре свега образовно-васпитних, безбедносна култура друштва и томе слично. Неки предуслови су испуњени, на некима се новим законом тежи и одпочео је процес што је за сваку похвалу релевантних фактора који су били укључени у доношење закона.

Леонард и Мур (Leondard and More, Police Organization and Management, Police Science Series, NY-2000) наводе оквире за одређивање броја полицајаца са пуним радним временом у односу на 1000 становника у зависности од величине града, и то: 2,5 полицајца /1000 становника за градове до 10 000 становника; 1,7 до 1,9 / 1000 становника за градове од 10.000 до 250.000 становника, 2,8 полицајаца/1000 становника за градове преко 250.000 становника.

Дакле, није потребно нити продуктивно „гасити пожаре“, већ превентивним радом уз укључивање свих сегмената друштва радити на томе да до „пожара“ не дође. Наведено би се могло имплементирати и спровести кроз пројекат „Полиција у локалној заједници“, кроз конкретан пример у Пожеги, где је пројекат рализован под покровитељством и менторством колега из Швајцарске. Наиме, у једном парку у Пожеги долазило је до већег броја извршења кривчних дела крађе на дрзак начин којом приликом су махом биле жртве особе женскога пола. Начин извршења се огледао у отимању ташни. Парк је био запуштен, без адекватне расвете, дакле врло погодан за извршење оваквих деликата. Колеге из Пожеге су предлагале увођење сталног скраћеног позорничког рејона, уз периодинчно спровођење оперативно-тактичке мере и радње – заседе, на шта су колеге из Швајцарске рекле да је наведено беспотребно, да треба утврдити узроке тих догађаја, те да постоји продуктивније решење како за полицију тако и за заједницу у целини. У координацији са локалном заједницом извршено је уређење парка, поправка и замена расвете, уведен је видео надзор. Наведени парк је постао светла тачка града, више није био мрачан и запуштен, људи су радо циркулисали и задржавали се у њему, осећајући се безбедно обзиром и на чињеницу да је под видео надзором. Више није извршено ниједно кривично дело. Полиција је и даље у оквиру своје редовне патролне делатности наставила да обилази парк. Избегнуто је осипање људства и на тај начин слабљење патрола на сектору, на уштрб других места где је безбедносна проблематика сложенија и која је захтевала усмеравање капацитета службе.

Са великом сигурношћу можемо претпоставити да министри Стефановић и Лончар нису размишљали попут швајцарских колега. Сумњамо да су, пре милитаризације здравствених установа, наредили анализу узрока насиља над медицинским особљен, посебно лекарима. Да ли су увек и једини узрок пацијенти, као што је несумњиво био случај у Шапцу? Има ли ту кривице у опхођењу лекара према грађанима, у њиховом наступу према пацијентима? Верујем да би, драги нам Швајцарци, имали и ту што шта да нам предложе и посаветују нас!

Позивамо одговорне у оба министарства да имају у виду ове сугестије, јер Синдикат српске полиције указује на проблеме али се труди и истински посвећује да помогне саветима, стручношћу и искуством, како би унапредили рад и резултате, на задовољство свих у Министарству унутрашњих послова и грађана Србије.

Служба за информисање ССП
Бобан Ђорђић

Постигнут договор око плата у јавном сектору!?

Napisao/la Миле Лазаревић na 06/02/2016. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Постигнут договор око плата у јавном сектору!?

Београд, 06.02.2016. године, – На данашњој седници социјално-економског савета, на којој је присуствовао и премијер Александар Вучић, постигнут је договор, о до сада, спорним члановима Нацрта закона о платама у јавном сектору.

Након што смо предходних дана имали својеврсни риалити шоу у виду порука министра финансија, господина Вујовића, да синдикалци мењају државу и нађу неку у којој ће се њихов глас чути и поштовати, те након некакве показне вежбе где су „велики“ синдикати одржали штрајк упозорења (који нико није ни приметио осим у медијима), данас су сви сели заједно и договрили се. Али су, наравно, као гаранта свега позвали и премијера. Постала је нека општа мода да се никоме од министара не верује. Репрезентативни синдикати поверење имају само у премијера Вучића.

Аналогну ситуацију смо недавно имали прилике да видимо и код наших репрезентативних синдиката у полицији (НСП и ПСС), који су некакве гаранције око плата и отпуштања тражили на истој адреси. Помињана је и некаква једнократна новчана помоћ на тим састанцима (једни тврде 20 хиљада динара, други пак кажу да је обећано 10 хиљада динара) али запослени у МУП за сада немају ништа од тих састанака и гаранција – отпуштање прекобројних иде својим током, а новца нема на видику!

Потпредседница Владе Србије и министарска државне управе и локалне самоуправе Кори Удовички изјавила је данас да је на седници СЕС-а са послодавцима и синдикатима договорено како ће се уређивати плате у јавном сектору и да очекује да ће до краја наредне недеље закон ући у скупштинску процедуру. Предвиђено је, када је реч о минулом раду, да он остане као што је био до сада, исто је дефинисан, потпуно у складу са Законом о раду“, истакла је министарка Удовички. Према њеним речима, оригинални предлог није ни био да се укине минули рад, него да се законом уведе напредовање у каријери, али се од тога, током преговора, одустало.

Оно што је сигурно јесте то да ће се овај закон односити на запослене у МУП у статусу државног службеника, али све остало је потпуно нејасно. Као на пример ко ће код нас правити каталог радних места и на који начин ће то бити уређено? Да ли репрезентативни синдикати имају икаква сазнања о томе и зашто их не поделе са свима нама? Да ли ће до последњег дана ћутати и огласити се кад све буде завршено? Истоветно као код процеса рационализације!

Још нејаснија јесте ситуација око плата полицијских службеника! Да ли ће се овај закон примењивати и на нас? Или ће, будући да је ово само кровни закон, за полицијске службенике бити донесен посебан правилник о платама или можда чак и закон (као што је то случај у суседним државама – Босни и Херцеговини и Хрватској)? Постоји могућност и да полицијски службеници буду подведени под каталошки коефицијент са неким професијама које су знатно испод по тежини и комплексности посла! Да ли ће тако нешто дозволити синдикати који су, на папиру барем, репрезентативни и треба да заступају права свих запослених?

Треба напоменути и то да се и у процесу усвајања овог закона, понавља ситуација већ виђена код усвајања Закона о полицији, да се, све време трајања јавне расправе, разговара о једном, свима доступном предлогу, а да се онда, волшебно, у скупштинској процедури појави предлог закона сасвим новог садржаја и нових одредби. Тако сада имамо ситуацију да се у најновијем предлогу Закона о платама, који улази у скупштину, појављују чланови којих није било у претходном. Тако у члану 39 пише да ће сва давања, као што су накнаде за боловања или годишње одморе, бити исплаћивана само уколико има средстава у буџету.

Врло занимљиво решење, и питам се да ли су на њега пристали синдикати??? А питам се и шта ће се дести уколико у буџету не буде новца ни за редовне плате? Хоће ли „велики синдикати“ одржати једночасовни штрајк упозорења и на томе стати?

Заменик председника ССП
Миле Лазаревић

Нешто више о данашњој седници СЕС-а можете прочитати на следећим порталима:

Вечерње новости

Б92 : коначно договор

РТС: Закон не желе они који се плаше транспарентности

Српска Жандармерија данас и законска регулатива

Napisao/la Миле Лазаревић na 26/12/2015. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Српска Жандармерија данас и законска регулатива

Историјски почеци данашње Жандармерије вежу се за другу половину XIX века када је формирана Жандармерија као специјална, војно-полицијска јединица, чији је положај утврђен Законом о устројству Војног министарства који је ступио на снагу 1864. године. У каснијем периоду положај Жандармерије је дефинисан Законима о Жандармерији из 1881. године и 1921. године.

Након успостављања нове државе, по завршетку II светског рата, Жандармерија је из идеолошких разлога укинута.

Тек након петооктобарских догађаја из 2000. године, одлуком Владе Републике Србије, дана 25. јуна 2001. године поново је оформљена Жандармерија, овога пута као посебна јединица у оквиру Ресора јавне безбедност Министарства унутрашњих послова.

Упркос томе што постоји већ скоро петнаест година, организација и надлежности Жандармерије нису дефинисани ни једним Законом. Ако и постоји разумевање да то, у она бурна времена после 2001. године, није могло бити учињено изменама и допунама тадашњег Закона о унутрашњим пословима, сасвим је нејасно зашто законодавац није искористио прилику када је доносио Закон о полицији из 2005. године.

Ни први преднацрт Закона о полицији из јула 2014. године није предвиђао дефинисање Жандармерије као посебне јединице у оквиру Министарства, већ су само поменуте јединице за посебну намену, без навођења назива Жандармерије.

Први који је у јавности указао на овај недостатак и на потребу „легализације“ Жандармерије и њеног смештања у законске оквире, био је Синдикат српске полиције који је, на својој интернет страници и у емисији „Радар“ РТВ Војводине од 24.02.20015. године, изнео став да jе Жандармерији, због њених специфичности, потребно посветити једно посебно поглавље у оквиру будућег Закона о полицији или чак да њен положај, делокруг рада и функционисање буду обухваћени посебним законом, наводећи то и као услов да српска Жандармерија уђе у европску породицу жандармерија и полицијских снага са војним статусом. Оваквом ставу се готово нема шта ни одузети ни додати.

Тек после тога, у новом преднацрту, а касније и у нацрту Закона о полицији, у ставу 2. члана 21. у делу који се односи на Дирекцију полиције, помиње се, између осталих, Жандармерија као посебна јединица полиције у седишту Дирекције полиције. Додатно, у ставу 4. члана 22. ЗОП наводи се да „Специјална јединица полиције, Хеликоптерска јединица и Жандармерија када се ангажује један или више одреда у максималном капацитету, ангажују се на предлог руководиоца надлежне организационе јединице уз претходно одобрење директора полиције и сагласност министра“. Став 5. каже да „Жандармерија, осим изузетка из става 4. овог члана, ангажује се на предлог руководиоца уз претходно одобрење директора Полиције“.

У свега три реченице у оквиру Нацрта Закона о полицији у поглављу о Дирекцији полиције, није ни могло стати ништа више: нема ни једне речи о надлежности, делокругу рада и организационој структури Жандармерије, чиме се оставља могућност да свака будућа влада „прави“ Жандармерију „по својој мери“.

Занимљиво би било и обичном читаоцу, како је ова проблематика регулисана у појединим земљама које имају дугу историју жандармерије или других полицијских снага са војним атрибутима.

У Француској се положај и функционисање Жандармерије регулише посебним Законом о жандармерији (LOI n° 2009-971 du 3 août 2009 relative à la gendarmerie nationale), док се рад турске жандармерије заснива на Закону о дужностима и овлашћењима Жандармерије (Jandarma teşkilat, görev ve yetkileri kanunu) из 1983. године. Иако се њени почеци везују за 1850. годину, модерна румунска Жандармерија је настала Одлуком Владе бр. 0749 од 5. јула 1990. године трансформисањем из Garda și Ordine trupelor HQ., а њена организација и функционисање дефинисани су посебним законом – Закон 116/98, чије је доношење представљало веома важан моменат у процесу демократизације Румуније. Овај Закон се посматра као један од кључних момената у процесу реформисања румунских институција и стабилизације Румуније на њеном демократском курсу. Остао је на снази до 2004. године, када је ступио на снагу Закон 550/2004, којим је румунска Жандармерија дефинисана као специјализована државна установа са војним статусом у оквиру Министарства управе и унутрашњих послова, која, у складу са законом, спроводи своје атрибуте у заштити јавног реда и безбедности, права грађана и основних слобода, јавног и приватног власништва, у спречавању и откривању криминала и других повреда закона, као и у заштити темељних државних институција и у борби против тероризма. Законом су утврђени организација и функционисању румунске Жандармерије, њен статус, дужности и овлашћења, организација и вођство, те права и обавезе установе.

Законско упориште за своје постојање шпанска Цивилна гарда (Guardia Civil) налази у закону La Ley Orgánica 2/1986, од 13. 03.1986. године. Процес успостављања законског оквира за особље Цивилне гарде довршен је усвајањем закона La Ley 28/1994 од 18. октобра 1994, а њему је претходио la Ley 17/1989, од 19.07.1989. године који се односио на професионално oсобље. Треба поменути и најновији Закон од 22. 10. 2007. године – la Ley Orgánica 11/2007– којим се регулишу права и обавезе чланова Цивилне гарде, као и la Ley Orgánica 12/2007 од истог датума којим се успоставља Дисциплински одбор Цивилне гарде и утврђују стандарди од изузетног значаја за креирање статута за њене припаднике. Иако је ситуација са шпанском Цивилном гардом по питању законске регулативе мало „компликованија“ него у горе наведеним европским земљама, наводимо детаљније њен пример да бисмо указали на озбиљност коју поједине државе показују у регулисању статуса и функционисања полицијских снага са војним атрибутима, што српска Жандармерија свакако јесте.

Ако кренемо даље од Европе, видећемо да се и тамо рад националних жандармерија и полицијских снага са војним статусом углавном регулише посебним законима, пример Канаде (Loi sur la Gendarmerie royale du Canada, dernière modification 2014-11-28 ), да не помињемо неке друге земље Централне и Јужне Америке.

Српска Жандармерија као највећа и најбројнија оружана формација сталног састава у МУП Р Србије, са свим својим специфичностима које се огледају, пре свега, у њеном полувојном карактеру, захтева да се новим Законом о полицији, а можда и посебним законским актом, на шта непобитно наводе искуства из развијених европских земаља, прецизније дефинише њен положај, делокруг рада, организациона структура и начин функционисања, методологија рада и начин употребе, као и услови под којима се она може употребити, а у циљу успостављања демократске контроле над њом. На то нас упућују и наша искуства из историје Жандармерије.

Посебан законски акт би био кориснији и за саму Жандармерију јер би чвршће утврдио њену позицију у безбедносном систему Републике, а омогућио би и квалитетнију селекцију кадрова и бољу обуку за њене припаднике. Претпоставка је да би се посебним законским актом остварили предуслови за селективнију употребу жандармеријских снага које се данас често ангажују у ситуацијама када за то и не постоје довољни разлози.

И на крају, иако мање важно, али не и неважно, остварили би се услови за приступање српске Жандармерије Асоцијацији европских и медитеранских жандармеријских и полицијских снага са војним статусом „FIEP“.

Шеф службе за информисање ССП
Миле Лазаревић

Штрајк 2014 – изневерене наде!

Napisao/la na 26/09/2015. Objavljeno u Ауторски текстови, Обавештења. Нема коментара на Штрајк 2014 – изневерене наде!

Београд, 26.09.2015. године – На данашњи дан прошле године започет је последњи штрајк запослених у Министарству унутрашњих послова. Штрајк је објавио један репрезентативни синдикат, придружило му се још четири синдиката, док је други репрезентативни синдикат био изричито против штрајка.

Био је то најмасовнији штрајк у полицији! Већина синдиката и скоро сви запослени су, као један, кренули у борбу за одбрану свог Посебног колективног уговора, за исплату заосталих дуговања накнаде за долазак и одлазак са посла, као и за добијање гаранција да додатног умањења плате неће бити.

Али репрезентативни синдикати данас ћуте и нерадо га се сећају, сваки из свог разлога!

Настави са читањем