Skip to main content

НЕ ДОЗВОЉАВАМО ОМАЛОВАЖАВАЊЕ ПОЛИЦИЈЕ !

Napisao/la Милан na . Objavljeno u Ауторски текстови, Саопштења.

Министарство унутрашњих послова у протеклом периоду је уложило много труда и времена како би у потпуности вратило поверење у полицију која часно и одговорно обавља своје задатке и брине о безбедности свих грађана и њихове имовине.

Синдикат српске полиције од свог оснивања се бори да професионализам мора доћи на прво место, што се у великој мери данас и дешава, a сигурни смо да у систему као што је МУП који броји преко 40.000 запослених има појединаца који мање заслужују да носе нашу значку поред срца па зато и наводимо стару народну изреку „У сваком житу има кукоља!“.

Данас када се у великој мери враћа поверење у наше полицајце који су, поред до сада редовних послова и задатака, свакодневно у великом броју присутни у основним и средњим школама на подручју читаве државе и истовремено темељно проверавају сваки комад оружја, нећемо дозволити да служе за обрачуне у дневнополитичком животу. Такође инсистирамо од свих медија да на основу појединаца не генерализују све запослене у нашем министарству већ да прецизно наведу сваког појединца за којим располажу са одређеним сазнањима да није достојан ношења полицијске униформе и исто тако указујемо да им је на располагању тужилаштво које ће сваку њихову сумњу у потпуности проверити, ако су им сазнања утемењена на доказима.

На крају, Синдикат српске полиције осуђује јучерашњи текст објављен у једном недељнику којим се омаловажавају сви запослени у Министарству унутрашњих послова јер је недопустиво да се због појединаца који су прекршили закон етикетирају сви они који су се поштено и посвећено ставили у службу своје државе и њених грађана а ради се о школованим професионалцима који својим знањем и искуством утичу на унапређење рада и статуса припадника МУП-а. У наредном периоду очекујемо од медија да у својим текстовима буду обазривији и објективно сагледају сваку конкретну ситуацију.

СИНДИКАТ СРПСКЕ ПОЛИЦИЈЕ
председник

Лазар Ранитовић

НИЈЕ СТВАР ДО ФОТО-АПАРАТА, ВЕЋ ДО ОНОГ ШТО СТОЈИ ИЗА ЊЕГА!!!

Napisao/la Милан na . Objavljeno u Ауторски текстови.

ЛОЗНИЦА – Анализирајући обавештења која смо добили од наших чланова са терена као и самог материјала који је пред нама пожелели смо једноставно да објављујући овај текст укажемо да и поред тога што у седишту ПУ Шабац Синдикат српске полиције, како смо то недавно писали „дише пуним плућима“, када је у питању Лозница то не можемо рећи.

Док се многи питају зашто је то тако, ССП-у је циљ да заврши оно због чега људи верују у њега и због чега су му поклонили поверење а то се ових дана највише огледа кроз давање примедби и сугестија на Нацрт закона о унутрашњим пословима. Недавно смо због недостатка појединих средстава за рад у једној од ОЈ МУП-а у овом граду успели својим ангажовањем да заједно са представником послодавца отклонимо тај недостатак, док је активност тог, како себе називају „јединог“ била таква да то исто средство ускрати запосленим па и својим члановима и остави их да се довијају како своје задатке да обаве, но то ћемо оставити полицајцима да сами процене а многи су то већ и урадили. Негде у дубини свести, нам је мисао да поједини руководиоци посматрајући овакве активности јасно дају до знања да првенство дају управо онима од којих нису могли да обављају редовне послове због многобројних дописа, анонимних поднесака и сл. У овом граду у последње време, пошто су били препознатљиви по писању, поједини функционери тог „јединог“ одлучили су да промене тактику поступања па су почели да утичу на своје братске, рођачке и познаничке везе у другим службама као нпр. комуналној милицији, тако да првенство у санкционисању дају онима који на својим аутомобилима имају симбол неког другог синдиката, а заборављају да исто тако неки сличан уређај као што је фото-апарат може имати и неко ко посматра њихову поступање, чија ће фотографија можда много више вредети од санкције коју у последње време спроводе по правилу селективно и то по наговору. ССП свакако подржава поштовање свих позивитних прописа али спровођење на овакав начин никако не може бити добро, јер се нарушава и однос између служби које би требало да имају изврсну сарадњу. Многи ће се запитати за што се запослени у оваквим ситуацијама обраћају баш нама, одговор је веома једноставан, једино ССП и људи окупљени око њега поред циљева које смо много пута спомињали своје активности усмерава на побољшање пословног амбијента међу запосленима јер задовољан члан представља основ за непрекидан труд ССП-а.

Управо због тога идеја за овај текст се родила и сматрамо да то није добро за службу у целини, да се на овај начин не ради на побољшању пословног амбијента, да је оваква врста сарадње баш супротна од оног каква би требала бити. Надамо се да ће овај текст бити препознат на правом месту и да ће се на време указати појединцима да треба да буду равноправни у свакој ситуацији без обзира на припадност што их уједно и сам закон обавезује бар док су на тим местима.

 

Жељко Благојевић

Служба за информисање ССП 

ПРАВДА СЕ НИКОМ НЕ СМЕ УСКРАТИТИ!!!

Napisao/la Милан na . Objavljeno u Апели, Ауторски текстови.

Одржавајући састанке много пута смо указивали да би остварили циљеве ради којих служба постоји неопходно је да и руководиоци поступају законито и свесно, да својим професионалним и етичким поступањем, дају подршку и пружају узоран пример полицијским службеницима. Сведоци смо да скоро па свакодневно из кабинета министра долазе инструкције у којима се руководиоцима указује да у потпуности примењују закон, да су лично одговорни за поступања и сл.

Такође смо сведоци да се многим запосленим неретко покрећу дисциплински поступци због теже повреде службене дужности „незаконит, несавестан, немаран рад или пропуштање радње за коју је запослени овлашћен, а које су проузроковале или су могле да проузоркују штету или незаконитост у раду“. Наравно, поједини руководиоци у сличним ситуацијама се, како би запосленом улили некакв страх, „хватају“ и одредби кривичног законодавста однсоно КД-а Несавестан рад у служби али их у томе спречава износ штете.

Водећи се управо таквим поступањем, постављамо једно логично питање, зар се и према појединим руководиоцима који систематски и трајно повређују права запослених (прековремни рад, приправност и сл.) не могу покренути баш такви поступци, наравно да могу. Повређујући права запослених та категорија руководилаца свесно крши закон и друге прописе при том знајући да услед тога може наступити имовинска штета и повреда права што поред наведене повреде из претходног става можемо рећи да има основа и за још једну „повреда права запослених“ па чак ако та штета буде преко прописаног износа, можемо се бавити и радњом КД-а, о којој исти ти руководиоци када су у питању пол.службеници увек размишљају.

Имали смо прилике у претходном периоду да указујемо на разне врсте незаконитости у раду, а поред већ наведених можемо додати и радно време, дневни-недељни одмор, поступак оцењивања, награђивање запослених, и многе друге па све до одржавања састанака где запослени чак немају право да поставе ни једно једино питање а да не помињемо оне који своје, можда и најбоље раднике називају, „дописницима СУК-а“ само да би их дискредитовали у радној средини јер посао боље обављају од њих самих, заборављајући да су упровао они одговорни и плаћени да побољшају пословни амбијент. Све што смо навели само је један део од оног са чиме се запослени у појединим ситуацјама сусрећу а свакако су то радње којима појединци крше закон или други пропис или општи акт а у најмању руку чине повреде службених дужности.

Синдикат српске полиције је у вези ове и многих других тема доставио предлоге радној групи за израду новог ЗОУП, док пре свега штити права запослених поводом чега ће прикупљати обавештења од својих активиста са терена и када год буде дошао до таквих сазнања без одлагања ће о томе обавештавати непосредно вишег руководиоца, а ако у неком случају наиђе и да неко, незаконитости гледа кроз прсте, сматраћемо да је и сам чини, те ћемо у вези тога иницирати поступаке на највишем нивоу.

Служба за информисање ССП

ПРИТУЖБЕ И ПРЕДСТАВКЕ – ДОКЛЕ ВИШЕ?

Napisao/la Зоран Стојчић na . Objavljeno u Ауторски текстови.

Колико год Министарство унутрашњих послова чинило напоре усклађивањем правних прописа и начина поступања са европским законодавством, с друге стране, под окриљем кршења права, број поднетих притужби грађана на рад полиције се стално увећава.

Према статистици Синдиката српске полиције у последњих неколико година, евидентан је пораст притужби, односно представки поднетих од стране грађана на рад полиције. У односу на остале државне органе, који већ по навици, пребацују питање одговорности и надлежности према полицији, као једином органу чија је обавеза и пракса да поступа по свим пријавама грађана, припадници Министарства унутрашњих послова стављају се у неравноправан положај.

Иако свој посао обављају максимално професионално, поштујући Уставом загарантована права и слободе грађана, то ништа не значи појединим категоријама грађана и организацијама да злоупотребљавају право на подношење притужбе или представке. Поново се враћамо нашој статистици. Чак 95% поднетих притужби је у старту неосновано, а долази од стране истих лица. Најчешће се ради о лицима из кримогене средине, вишеструких повратника у извршењу кривичних дела и прекршаја, грађана који свакога дана више десетине пута позивају 192 и својим понашањем збијају шале на рачун полиције, грађана са психичким поремећајима и обољењима, старим и сенилним лицима и лицима који лажно пријављују. Заједничко за све њих је да свесно злоупотребљавају право на подношење притужбе, у циљу освете или реваншизма за законито поступање полиције.

Иако се често ради и о анонимним притужбима, провере навода и спровођење само једног притужбеног поступка изискује ангажовање великог броја људских ресурса, времена и новчаних средстава. Иако су руководиоци организационих јединица који поступају по овим предметима, свесни намере поднете притужбе и основаности, ипак су дужни да спроведу читав низ радњи пре и у самом притужбеном поступку. С друге стране, имамо неколико случајева парадокса да полицијски службеници, који за време извршења кривичног дела лише слободе извршиоце, не буду чак ни награђени, али се према њима спроводе притужбени, неретко и покрећу дисциплински поступци због притужби управо тих лица, због наводно, некаквог кршења права.  Овакве ситуације итекако демотивишу полицијске службенике, јер су свесни да се институт притужби у највећем броју случајева злоупотребљава, и то на њихову штету. Због тога је јавља и страх и неизвесност, не од кажњавања, већ од самог стреса због сталног појављивања у притужбеном поступку и сачињавања „изјашњења“ .

Када смо код поступања, дошли смо до тога, да се све више полицијских службеника воде паролом тзв. „ограђивања“. Она је присутна у свим организационим јединицама и гласи : „Боље да поступим по пријави која није у мојој надлежности и на то изгубим неколико драгоцених сати свог радног времена, него да будем предмет у притужбеном поступку“.

Чињеница је да свако има право да поднесе притужбу на рад државних органа. Али, то право мора имати и нека ограничења. Правилник о притужбеном поступку у МУП-у више је оријентисан на права грађана и сам поступак, али не и на обавезе, одговорности и последице пријавиоца. Члан 243. Закона о полицији се у пракси не примењује, а он гласи „Подношење лажне притужбе сматра се лажним пријављивањем у смислу кривичног законодавства“. Питање за надлежне је, зашто?

Синдикат српске полиције предузеће активности на измени Правилника о притужбеном поступку, јер је превршило сваку меру да се систем према полицијским службеницима опходи као према окривљенима.  

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић

ПОЛИЦАЈАЦ – ПИСАЦ НЕНАД МИЛКИЋ

Napisao/la Зоран Стојчић na . Objavljeno u Ауторски текстови.

Ненад Милкић је рођен 01.02.1985. године у Лозници. По занимању је дипломирани правник, запослен у МУП Републике Србије у СГП Мали Зворник од 2005. године. Члан је Удружења књижевника Р. Српске. Члан је МЕНСЕ. Заљубљеник у шах, историју и старословенску митологију, као и у српску књижевност.

До сада је самостално објавио две збирке поезије, и то: „Пурпурне кише“ (2011) и „Певај ми мама“ (2013), као и пет романа: „Зовем се Дуња“ (2013), трилогију „Ми смо бранили Кошаре“ – „Последња стража“ (2014), „Зов карауле“ (2016), и „Бесмртни батаљон“ (2018); као и роман „Кости“ (2020).

Коаутор три научна рада. Заступљен у више електронских и штампаних зборника.

Добитник:

– Пушкинове награде, додељене од стране Савеза писаца Русије – ГО Москва;

– Орден Косметске звезде 1. и 2. реда за заслуге у књижевности, додељене од стране Друштва полицијских ратника Р.Србије;

– Плакете Општине Мали Зворник;

– Церске споменице;

– Захвалнице Копнене војске Србије;

и других многобројних друштвених признања.

У претходном периоду одржао више од стотину трибина и промоција својих књига широм Србије, Републике Српске и Црне Горе, уз учешће многобројних јавних личности, ступајући у контакт са културним, просветним и државним институцијама, као и са СПЦ.

Пажњу на себе скренуо је писањем о борби у области карауле „Кошаре“ први иступајући у јавност са том причом. Са последњим романом „Кости“ открива детаље око живота и страдања Срба у Сарајеву током ратних деведесетих. Прва промоција романа одржана управо у Источном Сарајеву у оквиру Светосавске академије уз присуство више од стотину званичника и грађана.

Живи, ради и ствара у Малом Зворнику, на обалама најлепше реке на свету.

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић

И ПРОФЕСИОНАЛЦИ УМЕЈУ ДА ЗАПЛАЧУ

Napisao/la Милан na . Objavljeno u Ауторски текстови.

Полицијска професија једна је од најмање популарних професија, како у свету тако и у земљи Србији. Често оспоравана, најчешће исмевана, али увек доступна када је потребна помоћ у невољи.

Да ли је неко од вас замислио себе у улози полицајца? Чак и ако јесте, сигуран сам да најчешће нема одговоре на многа питања, која се неминовно намећу “чим се обуче плава униформа”.

Да ли имам свој друштвени статус? Имам ли право на приватни живот и опуштање викендом у кругу породице и пријатеља? Да ли моја деца могу да се носе са чињеницом да им родитеље називају “керовима” збијајући притом шале, и слане и неслане?

Да, разумем, многи ће рећи “то је ваш избор-сами сте бирали професију, и нико вас није терао да будете то што јесте…” И гле чуда, потпуно сте у праву! Неко мора да ради и овај “окрутан полицијски посао”… баш као што га многи од вас, по сопственом избору, често силом и са пуно нелагодности и незадовољства, раде код свог газде или послодавца. Само, ваш посао је ваш и “закључан иза седам брава”, и није предмет  сталних критика, оспоравања, грдњи, провокација. Мој избор је проткан традиционалним васпитањем и жељом да будем тај који ће својим животом штитити друге од свих изазова, од лопова и криминала, од напасника и силеџија, од поплава и пожара, од непријатеља… Када сам почињао веровао сам у ово, данас после 20-так година стажа у МУП-у сам убеђен да сам   био у праву.

У недељи за нама моје колеге су по ко зна који пут поново доспеле у жижу интересовања, пунећи притом новинске ступце и ударне вести електронских и тв- медија. Повод “оваквој популарности ПЛАВАЦА“ лежи у њиховој интервенцији против народа, током и након протеста грађана у Београду, у згради РТС-а, и испред зграде председништва Р.Србије. Да будем искрен, по ко зна који пут сам се осетио поносним што сам припадник МУП-а, јер су моје колеге још једном доказале и показале шта значи професионализам, одлучност, хуманост и изнад свега заштита живота, имовине и уставног поредка. Ми смо само радили свој посао, строго по правилима службе и законима Р. Србије, желећи по сваку цену да избегнемо увлачење  у сукобе и поделе, да својим суграђанима, комшијама, рођацима, пријатељима омогућимо да мирно протестују, да у оном општем метежу пре свега заштитимо животе, имовину и наравно своје животе. Наш посао захтева врло често и примену репресивних радњи које су дефинисане законом и врло често нам се не допада то што радимо, али наш је задатак јасан БЕЗБЕДНОСТ ЗА СВЕ И НА ПРВОМ МЕСТУ.

Дубоко поштујемо и ценимо вашу решеност да протестима искажете ваше незадовољство. Легитимно је право сваког од нас, да има свој став и мишљење у вези са актуелним дешавањима у земљи и окружењу, докле год су они у достојанственом и људском  облику, без угрожавања слободе других и без атака на животе и имовину. Да ли сте икада размишљали о томе, да  се вама деси ситуација да вам група од 50 до 100 људи упадне у кућу, на радно место, и да од вас захтева да им без поговора испуните одређене захтеве, а да притом нигде нема полиције. Од кога би сте тражили заштиту? Какву би слику послали свету, ако бисмо се повукли и дозволили да се нечије право или нечија слобода угрожава? Полиција је поступила у складу са својим овлашћењима, изузетно професионално са високим степеном толеранције према грађанима на шта смо сви ми веома поносни. Иако су многи од нас у моментима примене овлашћења грубо и безобзирно вређани, шиканирани, гађани и тучени, нисмо дозволили да будемо исправоцирани и подлегнемо атмосфери линча и анархије.

Полиција није  преторијанска гарда и камарила коју подједнако својатају и власт и опозиција. Ми се не бавимо политиком нити имамо право на свој став. Ми смо ту зарад заштите уставног поретка, нарушавања јавног реда и мира, угрожавања верских слобода и људских права, чувари мира у служби свих грађана. То нам је уставни задатак и законска обавеза, коју смо спремни да спроводимо без поговора. Свако ко нарушава мир, слободу, животе, имовину, имаће и убудуће против себе одлучне и храбре професионалце из Полиције спремне да правовремено и адекватно реагују на све претње и изазове.

Мислите да нам је лако да мимо својих убеђења, традиције и вредности морамо да штитимо учеснике “параде поноса”, да трпимо дивљање навијача гутајући дим од топовских удара, бакљи и сузавца, да будно чувамо ваш миран сан на положајима уз административну и државну границу. Да ли мислите да немамо људскости проткану емоцијама, када морамо да породици настрадалог саопштимо најтужнију вест? Многе од вас наравно опет не дотиче све ово јер је њихова страст и жеља да своје незадовољство исказују на непримерен начин, дајући себи за право да могу да ломе, пале, уништавају нечију имовину, вређају и насрћу на нас мислећи да смо ми ћелија њиховог незадовољства.

Не тражим оправдање, јер немам разлога да се икоме правдам због тога што савесно и одговорно радимо свој посао. Оно што тражим је да свако од вас у ПЛАВОЈ УНИФОРМИ препозна себе, свог брата, сестру, оца и мајку, пријатеља, рођака, комшију… Желим да нас посматрате као своје пријатеље спремне да вам увек, и у свакој ситуацији помогну без обзира на цену. Желим да вас асоцирамо на многе светле примере из нашег свакодневног посла, да нас препознајете као Сашу Чордића, младог полицајца који је радећи свој посао остао упамћен само због једне реченице „Мој Београд си дошао да ломиш“, Миодрага Рајковића који је по екстремној хладноћи спашавао људе из сметова, Дејана Стојановића који је из хладне Мораве спасавао суграђане, Радосава Лазовића полицајца са Новог Београда који се бацио на човека са бомбом како би спасио више невиних живота…Извињавам се колегама који заслужују да буду споменути овде, а нисам их споменуо. Да нас препознајете по Владимиру Грандићу, који је погинуо јурећи пљачкаше, Дејану Лазаревићу ватрагасцу из Тополе који је дао  свој живот спасавајући комшије у разорним поплавама, Стаменковић Мирославу који је јурећи пљачкаша мењачнице убијен на задатку, Цветић Слободану који је животом платио своју одважност да се супростави пљачкашима Комерцијалне банке у Београду, Стевану Синђелићу који је на административној граници са јужном Српском покрајином положио свој живот, као и армији полицајаца погинулих у борбама са шиптарским терористима и НАТО агресорима.

Поносна полицијска професија је пуна хероја који су своје животе подарили као највећи залог очувању безбедности свих нас. Нема те полицијске станице у Србији, на чијем се зиду не налази табла са посветом за вечно сећање на погинуле колеге током НАТО агресије, и борбе за српске територије. Годинама уназад, престижно признање “НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ  ПОДВИГ ГОДИНЕ” буде уручено неком од наших колега због храбрости, племенитости  и пожртвовања у заштити имовине, живота и слободе.

Ето то смо ми, полицајци чији је избор да бране и штите уставни поредак, слободу и права сваког од вас, да бисте ви имали безбрижан и нормалан живот. Радимо ћутке, без поговора, са гомилом личних и професионалних проблема, свесно носећи свој терет на плећима, не очекујући ништа сем личне сатисфакције да то што радимо – радимо за добробит друштва. Свесни смо,  да и међу нама има  много кукоља, и зато предано радимо да очистимо своје редове од оних који  срамоте униформу коју носе, народ и земљу у којој живе.

Тако је увек било и биће, од како постоји света и века, јер људска слобода нема цену.

Председник Синдиката српске полиције

Лазар Ранитовић

НОВИ НАПАДИ СТАРА ПРАКСА

Napisao/la Бобан Ђорђић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на НОВИ НАПАДИ СТАРА ПРАКСА

У пар дана извршена су два кривична дела на штету полицијских службеника. У првом случају ради се о кривичном делу Угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика, док у другом случају се ради о к.д. Напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. ст. 3. у вези ст.1. КЗ.  

Оно што је заједничко за ова два кривична дела поред тога што су извршена на штету полицијских службеника јесте да је настављена лоша пракса правосудних органа – да су извршиоци пуштени да се бране са слободе. У првом случају одређена је мера задржавања до 48 часова након чега је лице пуштено да се брани са слободе, док у другом случају, лице је одмах пуштено да се брани са слободе.

Посебно забрињава начин извршења кривичних дела, а управо тај начин извршења говори о смелости појединаца али и самоуверености, да ће се олако прећи преко тога и неће узети као отежавајућа околност сама радња, што је продукт лоше примене закона и процене надлежних. Колега из Краљева који је примењивао овлашћења према лицу које се налази на мери „надзор и контрола“, добио је претње путем порука на телефон од тога лица где се отворено прети како њему тако и члановима његове породице. Лице је од стране полиције убрзо лоцирано, лишено слободе и спроведено Основном јавном тужилаштву у Краљеву, након чега му је одређена мера задржавања до 48 часова, да би након истека мере задржавања било пуштено да се брани са слободе!

Напад на службено лице у вршењу службене дужности догодио се ни мање, ни више него у полицијској кући, односно у службеним просторијама ПС Нови Београд. Тада је од стране М.Н. нападнут колега инспектор док је узимао изјаву од лица. У овоме случају није одређена ни мера задржавања!

Недавно је јавност у Србији била узнемирена убиством адвоката Драгослава Мише Огњановића, тада се огласио и Синдикат српске полиције и послао јасну поруку где је брана безакакоњу и криминалу, где је потребно подвући црту и јасно ставити до знања свима који се дрзну да нападају људе од професије и струке (таксисте, возаче јавног превоза, медицинско особље, адвокате, тужиоце, судије). Понављамо опет, брана безакоњу је полиција и полицијски службеник као представник професије која се бави сузбијањем свих облика криминалитета! Уколико је полицијски службеник заштићен законом, уколико се закон спроводи адекватно од стране надлежних, онда је друштво у старту сигурније и безбедније. Генерална превенција, односно одвраћање извршилаца од извршења најтежих кривичних дела, нарочито напада на људе од професије, остварује се искључиво доследном применом закона, без компромиса!

Ако су спремни да нападају полицајце шта су онда спремни да учине грађанима? Ако није полицајац заштићен који штити и спроводи закон, колико су онда заштићени таксисти, возачи јавног превоза, медицински радници, тужиоци, судије, адвокати…? То су питања на која одговоре морају дати институције, систем, државни органи, једном речју друштво у целини. Нико нама неће уредити вредности него ми себи. Како посејемо тако ћемо пожњети. Посијмо здраво, уклонимо кукољ!

Служба за информисање ССП
Бобан Ђорђић

ОРАО РАНО ПОЛЕТЕО

Napisao/la Бобан Ђорђић na . Objavljeno u Ауторски текстови. 4 коментара на ОРАО РАНО ПОЛЕТЕО

Полицијска професија је једна од најтежих на свету док полицијски позив за већину људи који желе да постану полицијски службеници значи могућност да своја знања и вештине примењују у циљу спашавања и заштите људи и имовине од разних типова угрожавања која се догађају свакодневно. Да би неко могао успешно обављати све послове и задатке који се пред њега поставе и са којима се у каријери сусреће пре свега мора да воли професију и да обавља посао из љубави. Уједно мора да воли земљу у којој живи али и све грађане који пребивају или бораве у њој. Једном речју мора бити хуманиста! Због тога неретко кажемо да служба бира човека, а не човек службу.

О каквом позиву је реч излишно је говорити. Свакодневно малтене на свакоме ћошку свакога града, државе, континента сведоче приче о херојским делима полицајаца који штите и налазе се у служби грађана у својој средини уз реални ризик да дају оно што је највредније – живот, за безбедност заједнице и појединаца који живе у њој.

Иста та заједница зна бити веома немилосрдна према својим полицајцима. Постоје бројне чињенице које говоре о томе. Народ је најбољи судија, некада има право некада погреши али сигурно да је огроман терет на свакоме појединцу да нас народ не осуђује већ хвали, цени и поштује! 

Данас када живимо у мултикултуралном друштву демократски уређеном, где су зајамчена права свим грађанкама и грађанима, морамо бити свесни и подвући јасну црту између људског права с једне и угрожавања људског права с друге стране. Наиме, сасвим је нормално и природно имати у једном таквом шареноликом друштву припаднике полиције разних вероисповести, националности и тсл. Такву шареноликост сматрамо богатством земље у којој живимо, која треба и мора да симболизује једниство и слогу, али никако било шта супротно од наведеног.

Неки људи не знају за морал. Аморалност није кажњива, њу осуђује заједница али није инкриминисана позитивноправним прописима.  Потпуно лицемерно и несхватљивно је одабрати полицијски позив у Републици Србији, а онда ниподаштавати исту ту државу и све њене грађане уносећи при томе немир и неслогу међу људе. То никако није одлика будућег полицијског службеника. Тренутно имамо једну такву особу на обуци за полицијског службеника у Центру за основну полицијску обуку (ЦОПО) у Сремској Каменици, која се налази на пракси у Полицијског управи за Град Београд. Извесна, Јована Н. М. (1996.) дрзнула се да најпре начини фотографију на којој малолетном детету обученом у народну ношњу Албаније са албаснком капом на глави тзв. „кече“, показује како да уз помоћ шака и прстију обе руке начини симбол који симболизује „велику Албанију“, те затим објави фотографију на друштвеној мрежи Фејсбук. Иначе фотографија датира од септембра прошле године.

Апсолутно је неспојиво штитити грађане и уставни поредак земље Србије док се носи униформа и налази се на службеном задатку, а ван службе смејати се и изругивати се држави и њеним грађанима величајући симболе и заговарајући идеју о тзв. великој Албанији. Уједно, сматрајући да та фикција у свом саставу треба имати, између осталих територија других суверених држава, Косово и Метохију са делом Пчињског округа (Прешево и Бујановац). Дакле, територије које припадају Републици Србији, односно држави у којој дотична треба да служи и штити њеним грађанкама и грађанима!

„Ми из Синдиката српске полиције сматрамо да овакав став пре свега понижава све запослене у Министарству унутрашњих послова, затим грађане Републике Србије и саму државу! Оваква особа није достојна да носи униформу полицијског службеника и од надлежних у МУП-у ћемо тражити да предузму све непоходне мере како би заштитили част полицијске професије“ истакао је Лазар Ранитовић председник ССП-а у разговору са новинаром листа „Информер“.

Служба за информисање ССП
Бобан Ђорђић

УЦЕНАМА ДО ЧЛАНСТВА

Napisao/la Бобан Ђорђић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на УЦЕНАМА ДО ЧЛАНСТВА

Сведоци смо у последње време сукоба између два репрезентативна синдиката у Министарству унутрашњих послова који се огледа у свакодневним препуцавањима и ратовима саопштењима где једни друге оптужују и окривљују уместо да се посвете борби за права запослених. У развијеним демократским друштвима нормално је да се синдикати уједињују и заједнички наступају према послодавцу у циљу обезбеђивања што већих права.

Код нас је ситуација сасвим супротна, синдикати улазе у отворене сукобе који прелазе границе укусног али и разумног! Наиме, један репрезентативни синдикат у полицији се дрзнуо да тргује људским судбинама. Дрзнуо се у четири ока ни мање ни више него да увећава своје чланство претњама и уценама. Да ли смо то у Орвеловој „1984“ ? Питамо се и чудимо како је могуће да у 21. веку пролази нешто што асоцира на нека опасна времена?

У Полицијског управи Панчево отворено се прети и уцењују се запослени који су чланови Синдиката српске полиције, Регионалног центра Панчево да се ишчлане уколико желе да задрже радно место које имају или уколико су кроз нову систематизацију планирани за неко радно место да ће то бити могуће само уколико се ишчлане и буду само чланови НСП-а! Једни су позивани у канацеларије одређених активиста, други одређених руководилаца где им је на суптилан начин објашњавано како ће морати уколико мисле да напредују или да задрже одређена радна места да буду чланови само НСП-а! Ваде се досијеи запослених и прети новом анализом ризика…

Синдикат српске полиције им поручује да све што је засновано на страху, претњи, уцени и лажи је кратког даха и да то што чине само себи стежу омчу око врата, а време је најбољи судија и оно ће то показати. Нас забрињава однос послодавца према оваквом наступу синдиката и захтевамо да се изјасне да ли им је то познато и да ли такав начин придобијања чланства одобравају и шта ће предузети, а ми смо спремни сва сазнања и податке до којих смо дошли да им проследимо.

Ускоро ће и та фамозна систематизација када ће репрезентативни синдикат морати да објасни запосленима својим члановима овим који су се сами учланили на основу обећања и ови којима је прећено зашто нису добили или задржали оно што им је обећано и због чега су уцењивани, а тада ће кренути и аутодеструкција у виду ишчлањења која ће попут бумеранга им се вратити и обити о главу.

Служба за информисање ССП

ЈОШ ЈЕДАН СУИЦИД У МУП

Napisao/la Бобан Ђорђић na . Objavljeno u Ауторски текстови, Обавештења. 10 коментара на ЈОШ ЈЕДАН СУИЦИД У МУП

СУБОТИЦА – 2. августа 2018. године у поподневним часовима Андрић Витомир, полицијски службеник Станице граничне полиције Суботица, Регионалног центра према Р. Мађарској, извршио је самоубиство из службеног пиштоља у породичној кући седећи у фотељи! На лице места изашла је екипа Хитне помоћи  која је на жалост могла само констатовати смрт. Од стране полицијских службеника ПУ Суботица је извршен увиђај на лицу места.

Оно што нас посебно забрињава као организацију која брине о правима запослених јесте то да је од стране руководства СГП Суботица колега позван да дође у просторије станице и преда службено оружје. Многим полицијским службеницима здравим и потпуно способним је добро познат наступ и тон приликом позивања од стране старешина и какве емоције побуђује, колико може изазвати стреса али и беса, а нарочито код рањивих категорија запослених привремено неспособних за обављање послова.

Последњи у низу случајева суицида пре овога догодио се 11. маја 2018. године када је колега Драган Ристић такође из службеног пиштоља извршио самоубиство, након чега је председник ССП-а Лазар Ранитовић перманентно упутио допис начелници Одељења за психолошку превенцију и селекцију Тањи Јеремић Велимировић захтевајући хитну реакцију и предузимање неопходних мера и радњи како би се спречила и свела на миним слична дешавања у будућности, а осетљиве категорије запослених адекватно заштитиле и била им пружена потребна помоћ.

Као реакција на допис од стране Одељења за психолошку превенцију и селекцију сачињен је Оквир за поступање старешина у ситуацијама са елементима ризика од суицида код запослених у МУП-у. У њему су  детаљно описани симтпоми који указују да је запосленом потребна психолошка помоћ, али и одређени задаци за поступање руководиоцима организационих јединица, приликом дефинисања нивоа поступања. Да ли ће то бити основни, виши или ургентни ниво, зависи од доступних информација и адекватне процене.

Овом приликом постављамо питање како то да смо ми одмах сазнали да је покојни колега Андрић сматрао да полицајац без пиштоља није полицајац, да онај ко је полицајац без пиштоља није мушко и не треба да живи, док његове непосредне старешине нису? Зар овакав став не имплицира да одузимањем оружја, нарочито на начин како су то поступиле старешине СГП Суботица није подстицај да се изврши самоубиство!? Дакле овде је проблем у самом приступу, ми никако не оспоравамо да се одузме оружје када је то неопходно и потребно.

Синдикат српске полиције инсистираће на утврђивању свих детаља који су довели до ове трагедије и да се против свих одговорних покрене дисциплински посупак и за кога се утврди одговорност да се казни у складу са законом!

Свим руководиоцима поручујемо да воде рачуна приликом поступања према осетљивим категоријама запослених, да победе сујету и опходе се према тим људима адекватно како управо не би постигли контраефекат и подстакли их на суицид! Обратите се колегама из Одељења за психолошку превенцију ради савета и помоћи!

Колега Андрић Витомир иза себе је оставио супругу, ћерку и сина. Каријеру је одпочео најпре као припадник резервног састава МУП-а у Новом Саду при Управи граничне полиције 1991. године да би након курса и оспобљавања наставио даљи рад у СГП Суботица која у своме саставу има граничне прелазе друмске: Келебија, Бајмок и Бачки Виногради као и гранични прелаз железнички Суботица где је службовао до трагичног догађаја. Важио је за часног и поштеног полицајца, од самог оснивања био је члан Синдиката српске полиције, Синдикалне групе Суботица. Сахрана ће се одржати у суботу на Православном гробљу Дудова Шума у Суботици, док ћемо време сахране накнадно саопштити. Нека му је лака земља, а породици искрено саучешће због ненадокнадивог губитка.

Служба за информисање ССП
Бобан Ђорђић